ИЗА

Скулптура ДОДИР, рад академског вајара
           Зорана Ивановића

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗА

1.

Сада је већ сасвим јасно

да је превише времена потрошено

на материју

на теорије облика

Није се штедело

Веровало се до праска и оних

најиздражљивијих крвовода у глави

у телу

у његовим најзабитијим унутрашњостима

Речи су посивеле а                                                    

ваздух се устајао од свега

Од напрснућа једних и других

Од гомиле престалих важења                                            

2.

Само је дан област светла

његова залазећа површина

додир обрта

Ни чула немају тако прецизан сјај

тако убедљив склад

исто тако складну супротност

без материје и облика

без смешних људских права на модел

на учење

3.

Неокрњена љубав воде и њеног

корита

подигла је свој углед изнад простих

сексуалних акција мушкарца и жене

све више је детаља који траже

своје смакнуће

И ватра и ваздух

И дрво и олуја

На списку немих више нема

4.

Омекшала је мржња

Чека се излазак творца

сцену да бира

Да заустави време

Да се прерачуна

Да измени основе равнотеже

Да ресетује

Оснутак појаве

живе и оне друге

И да ништа не измисли а да буде

Један једини трен

Пламичак

Искра

5.

И онако промичу видљивости свакојаке

Метали и неметали

Нешто се и у сну дешава

Углавном у језику

дозвољена променада

забрањене мисли

усвојене смрти

А да је при том тајна остала цела

нетакнута

сумњичавија од пучине и

лукавија од звука кад се окреће

кад мења брзину

 да ли језика или друге радње

још увек невидљивог творца

6.

Измичу лакодоказивости

нема их

И у области рачуна шири се устанак

Бројева

Падају договорени резултати

истичу у неповрат и садржаји песме

тако хваљених појмова

Највиших заклетви

механике

физике

генетике

разних инжињеринга

справљених прашкова

лекова

Поље одбачености све дубље понире у себе а

Збуњен је човек

7.

Шта је

ковитлају се бивша питања на

оделу за решење

како изменити последице

Где с толико ризика у пакетима

кад од воде не можеш у воду

кад од ваздуха не можеш у ваздух

Штипају језиви нервни тренуци

Све је у игри

Како жалосно изгледају лепоте

8.

Не узимам оловку

Не повлачим обарач чула

Чекам на знак

Творца

Утрнуо без мириса

Без течности

Без воље

као ванземаљац од непознатих

полако постајем нико

или то само чиним док не прође ово

НЕШТО

9.

И гле видим мрава како се пење

НЕКУД

И муву видим нечујну

И слона можда гладног

Никог не познајем

Никог не поздрављам

Спакован у облику пакета

За командним столом пакета

НЕМА МЕ

10.

А онда страшан прасак

Брже од бола и

Сви одједном

Творац је нешто наумио

осећам да сам нешто изговорио и

да сам истог тренутка

заборавио изговорене речи