23. март 2017.

КЊИЖЕВНА МУСАКА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЊИЖЕВНА МУСАКА
(мали есеј о врлим кецељашима и ратним побегуљама)


                Никада нећу заборавити како је покојна мајка спремала мусаку, једно од најукуснијих јела мог детињства. Имала је обичај да за време постављања стола за ручак искористи тај тренутак како би концизно испричала причу о рецепту и начину спремања јела које би потом сервирала.Те приче о јелима остале су добро урезане у мом памћењу и веома сам поносан што сам их најчешће, као изабране, или антологијске мудрости, користио приликом имагинирања мојих кратких прозних записа, или „феноменолошких микроесеја“ како их је критички означио један београдски песник .С тим родом, или духом мудрости моје мајке Драгиње Драгице, ево служим се и у тексту овог „малог наслова“. Чиним то с неизмерном радошћу да би што сликовитије приказао јад и беду у којој се, попут истегнутих, или чак покиданих  мишића, копрцају савремени књижевни часописи. И, све то заједно са њиховим уредничким кликама, које непрестано кукајући за новцем, нападају државу. А, можда би им неко и поверовао, нарочито из поданичких редова  неталентованих улизица, када би ти исти нападачи државе, добростојећи распоређени по катедрама разних приватних и државних факултета и универзитета, као и бројних завода за бројање: именица, глагола, придева и заменица, плаћали хонораре својим сарадницима, или, пак, приказали податке о тиражима у којима штампају своје купусаре, па чак и оне, које слове за најстарије такве књижевне врсте. И какве све то, за овај текст, антрополошки или социотиполошки, има везе са мојим омиљним јелом које се зове МУСАКА. Али, пре него што се завири у природу и карактер те везе није на одмет истаћи да је моја мајка спремала мусаку на српски начин, иако је изворно то јело грчки кулинарски специјалитет. Она је уместо: патлиџана, млевеног овчијег меса, парадајза и белог умака користила домаћи бели или црвени кромпир, мешавину самлевеног јунећег и свињског меса и прелив од јаја умућених заједно са додацима црног и белог лука, млевеног зеленог бибера, першуна, црвене алеве паприке и крављег млека. Све се то, као и грчка мусака пекло у пећници,и то са сунцокретовим уљем у добро подмазаним тепсијама. Запамтио сам да да је мајка од свих захвата у спремању српске мусаке највештије баратала процедуром ређања елемената структуре, које је текло по принципу: ред кромпира, па ред млевеног меса, па ред кромпира и тако од А до Ш волумена добро науљене тепсије. Том баратању су веома вични и уредници многих српских књижевних часописа у смислу ређања: ред поезије/прозе, ред несувислих темата о, рецимо, култури и моћи, ред есеја, ред сведочанстава, ред разговора са увек истим лауреатима непребројивих награда или ред немуштих приказа разнотоних књижевних несрећника. И нико да те велеградске часописе  види у малим малинарским и пчеларским срединама међу зовама и љескама. А, ДРЖАВА, каква таква, с фискалним касама или без њих, троши ли троши и уз све то не проверава како се паре троше и колико предводници такве потрошње убирају плата и хонорара док веома вешто спремају своје КЊИЖЕВНЕ МУСАКЕ. Па чак и  они, неки од њих, који се још усуђују да испод својих кецеља причају о: СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, СРПСТВУ И ОСТАЛИМ СРПСКИМ СТАТУСИМА. Мудрих ли превараната и вараралица на картама, рекла би моја баба, а комшија Зека би по ко зна који пут цитирао Кочу Поповића, који је у једној прилици као врстан интелектуалац, полиглота и песник рекао:  „Када сам сватио да је књижевност лук и вода узео сам аутомат и отишао у рат.“ Додао бих да је у ратовима, без обзира које време анализирали, најмање било уредника. Неки од њих се још увек, под кецељама, крију не знајући да су сви ратови давно завршени. У свом уредничком заносу они кркају ли кркају своје мусаке. Нека им је за здравље, волео је да дода Маркес. И ко да нам онда учи децу и васпитава алаво прождрљиве уреднике тзв. састављаче листа критеријума и стандарда. И ко то тамо неће да чита њихове мусаке?