08. март 2017.

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI



    ZORAN M. MANDIĆ

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI

Praksa književnih izdvajanja, jednih na štetu drugih pisaca, poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč «privilegovanih» razdvajača imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je, kao i danas, u ovim modernim vremenima, carovala u očiglednostima grešenja, bez obzira da li se grešilo namerno, ili zbog intelektualnog slepila goreg od Parkinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja: pojmova,  situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim verbalnim mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u pre-vagama. Imenica nad glagolima. A, prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je tako, na samom početku književne senzacije, izgubila trku u poslovima podmetanja,  podvajanja i favorizacija.  Iz tih razloga su potkupljivi farisejski overivači razlika i hijerarhija izmislili surovi mehanizam antologije.
U književnosti, poeziji, eseju, drami i prozi, kao i u popisima: vina, anđela, interpunkcijiskih znakova i strasti, taj dobro osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske promene i smrti. Zahvaljujući njemu sačuvan je “nesebičan muzej» uspomena na prošle i preživele urednike ljudskih gluposti. Naj naj... je postala centralna moda za poređenja i metafore i neuporedivo, ono što samo pripada Homeru, Dostojevskom i Šekspiru, je počela da se poredi, rubricira, klasifikuje i meri, kao presahlo vreme sa rasparčanim prostorima, kako kosmosa, tako i haosa. Trgovalo se i sa istorijskim pamćenjem naspram zaboravljenih klica i važnosti istorije čitanja, pisanja i prepisivanja. Nisu zaobiđena ni tematska poređenja aspiracija lažnog mira sa inspiracijama ratnih požara.
Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje. Zaglavljeni u neprozirnosti spojenih ogledala. A, sve to bez njihovog poetičkog osvrta na fenomen smene, kao napuštenog pravila. Ili, zakonitosti, koju više ne priznaju ni godišnja doba.
Za sećanje je da u sebi najbrže propadaju oni koji porede i smenjuju A, smenjeni u toj propasti, ipak uz pomoć Boga, uspevaju da se domognu svog pravog identiteta. I to u moru promena, koje ih nesebično pomažu svojim najtvrdokornijim dubinama.
Da nije smena ljudi i književnici bi nastavili da se udvaraju sebi. Nesmenjivost bi ih pretvorila u jeftinu radnu snagu i njom širila paradoksalni krug demonologije. Ali, šta vredi ta istina kada se smene zaglavljuju među rešetkama konkurencije svojih agregatnih stanja. Kao i književni žanrovi bez portfelja. Smeniti nekog, ili zameniti nešto, liči na upad u tuđe dvorište, ili bračnu sobu. Zbog jedne obične jabuke, koja satruli u rupi upadača. Jabuka i nije voće, kao što recimo, ni Borhes, nije pesnik. Otuda i sumnja u razloge njenog ljubavnog carstva u Bibliji, od koje se ne odvaja, kao ni zmija od svog otrova. Ali, zar svet, civilni, vojni i književni nije pun budala ( salatorum plena sunt omnia), kako je to jednom pitalački izgovorio Ciceron.

(Naspisano nekada u Apatinu na Dunavu)