ZORAN M. MANDIĆ
MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI
Praksa književnih izdvajanja, jednih na štetu drugih pisaca,
poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč «privilegovanih» razdvajača
imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je,
kao i danas, u ovim modernim vremenima, carovala u očiglednostima grešenja, bez
obzira da li se grešilo namerno, ili zbog intelektualnog slepila goreg od
Parkinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja:
pojmova, situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim verbalnim
mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je
ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u pre-vagama. Imenica nad
glagolima. A, prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je tako, na samom
početku književne senzacije, izgubila trku u poslovima podmetanja,
podvajanja i favorizacija. Iz tih razloga su potkupljivi farisejski
overivači razlika i hijerarhija izmislili surovi mehanizam antologije.
U književnosti, poeziji, eseju, drami i prozi, kao i u
popisima: vina, anđela, interpunkcijiskih znakova i strasti, taj dobro
osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske promene i smrti.
Zahvaljujući njemu sačuvan je “nesebičan muzej» uspomena na prošle i preživele
urednike ljudskih gluposti. Naj naj... je postala centralna moda za poređenja i
metafore i neuporedivo, ono što samo pripada Homeru, Dostojevskom i Šekspiru,
je počela da se poredi, rubricira, klasifikuje i meri, kao presahlo vreme sa
rasparčanim prostorima, kako kosmosa, tako i haosa. Trgovalo se i sa
istorijskim pamćenjem naspram zaboravljenih klica i važnosti istorije čitanja,
pisanja i prepisivanja. Nisu zaobiđena ni tematska poređenja aspiracija lažnog
mira sa inspiracijama ratnih požara.
Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim
odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje. Zaglavljeni u
neprozirnosti spojenih ogledala. A, sve to bez njihovog poetičkog osvrta na
fenomen smene, kao napuštenog pravila. Ili, zakonitosti, koju više ne priznaju
ni godišnja doba.
Za sećanje je da u sebi najbrže propadaju oni koji porede i
smenjuju A, smenjeni u toj propasti, ipak uz pomoć Boga, uspevaju da se domognu
svog pravog identiteta. I to u moru promena, koje ih nesebično pomažu svojim
najtvrdokornijim dubinama.
Da nije smena ljudi i književnici bi nastavili da se
udvaraju sebi. Nesmenjivost bi ih pretvorila u jeftinu radnu snagu i njom
širila paradoksalni krug demonologije. Ali, šta vredi ta istina kada se smene
zaglavljuju među rešetkama konkurencije svojih agregatnih stanja. Kao i
književni žanrovi bez portfelja. Smeniti nekog, ili zameniti nešto, liči na
upad u tuđe dvorište, ili bračnu sobu. Zbog jedne obične jabuke, koja satruli u
rupi upadača. Jabuka i nije voće, kao što recimo, ni Borhes, nije pesnik. Otuda
i sumnja u razloge njenog ljubavnog carstva u Bibliji, od koje se ne odvaja,
kao ni zmija od svog otrova. Ali, zar svet, civilni, vojni i književni nije pun
budala ( salatorum plena sunt omnia), kako je to jednom pitalački izgovorio
Ciceron.
(Naspisano nekada u Apatinu na Dunavu)
Нема коментара:
Постави коментар