27. март 2017.

МОБИЛНИ Т.



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОБИЛНИ Т.
(мала прича о потерама модерног света)

                Сада могу сви да те пронађу, да те зауставе на пола пута. Да те пробуде, натерају да станеш у тренутку када прелазиш улицу. Њен најопаснији део. Могу да те прекину усред реченице док говориш, или чак шапућеш неком на уво. Они више не мисле да не могу за тобом у купатило, радну собу, врт, па чак и у спаваћу собу. Тамо где се гасе сва светла и престаје „рад“ спољног света.
                И, не само то. И, горе од тога. Постајеш, без кривице, жртва једне велике хајке. Хајке на приватност и време у коме та приватност опстаје. Сви њени аргументи и оправдања бивају бачени у воду под немилосрдним налетима, навалама и атацима хајкача. Неретко те безазлене хајке прерастају у праве потере. Потере које за тобом иду и у друге земље без освртања на цену речи, коју потериоци баснословно плаћају у њима. А, шта је најсложеније? У свему остајеш сам. Сам себи. Као савезник, савезник и једина помоћ. Остаје ти да једино својом памећу надмудриш потеру. Да вешто измакнеш постављеним замкама. И умакнеш.

                Да би у свему томе успео мораш, некада и по старе дане, да учиш да лажеш. Да „потеру“ преусмераваш стаелитским стазама и на најзабитија места планете. Да кажеш да јеси, а ниси, или да ниси, а јеси, негде где баш не могу како су замислили. И да све то гледаш иза неког угла. И записујеш, као какву прозу са трилерским заплетима. И обртима. Да, ако ништа, испружиш своје уморно тело од силних „бежања“ и још силнијих „лагања“ у собичку од неких јефтинијих хотела. Или, мотела. У коме ће те наћи само онај, или она, који не знају број твог мобилног телефона. А, који те прате на екрану свог срца. И с тобом испијају „кафу (цикорију) без шећера“ у мислима. Тамо где су све потере смешне. А, потериоцима онемогућен улаз.