ЖАО МИ ЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖАО МИ ЈЕ 

Жао ми је што никада не прескочих
границу разума
што идох за собом
у трајању сопственог оснутка
што брже не полудех
међу немоћним критеријумима разума
што бих само оно што бих
црв у јабуци
стрепња међу облацима
пали анђео у претерано видљивом
заљубљеник који је осећао љубав
вишу од ње
Жао ми је пропале добронамерне наметљивости
што сам испричао свој живот себи
што сам гледао неке док су ме прислушкивали
избезумљени мојим схватањем Језика
што га превише нисам одавао
што сам испраћајући их враћао се у
позно стање свести
међу оболеле јаве и игриве јавке
Али коме да објасним песму која ме исисава
пред огледалом као и у сну
Вечити дужник огледалу
духу његових кривих линија
у који се никад не преселих
нити изађох из своје антрополошке посесивности
Непотребна ни себи ни другима
Ни овој песми која ме трпи
својом суморном патетиком