ZORAN M. MANDIĆ
PEVANJE O ZGODNIM PARADOKSIMA
(Vislava Šimborska: DVE TAČKE, KOV, Vršac,
2006.)
Najveća
živa poljska pesnikinja Vislava Šimborska (1923, Kurnjik pored Poznanja), autor
više pesničkih zbirki: Zašto živimo (1952), Pitanja postavljena sebi (1954),
Dozivanje Jetija (1957), So (1962), Da umreš od smeha (1967), Svaki slučaj
(1972), Velika brojka (1976), Ljudi na mostu (1986), Kraj i početak (1993),
Trenutak (2002) i Dve tačke (2005) i dobitnik Nobelove nagrade 1996. godine za
književnost, nikada nije žurila, niti žudela za «debelim» pesničkim knjigama,
koje se znoje i žute u «zagrljaju» (ne)čitanja, čak i onih, koji su ih
napisali. Nije se ugledala na druge. Zapisala je da «svako ko se od drugih
razlikuje, kriv mu je», čak i «rečenicama stavljenim na probu tame», te da
uvek, izvesnu (pre)vagu ima onaj, koji beži «kao antilopa ispred zadihane i
gladne lavice». Čak, nije robovala ni «četvrti sekunde narušenog ritma» kada
joj pesma sklizne u ZOO vrt prepričavanja botaničkih nevolja prirode. I njene
ironične melodije o «zgodnim paradoksima» sadašnjice.
Njena
poezija od rasejane sumnje i ironičnih nabrajanja likova nevinosti: nevine
zemlje hraniteljke (terra nutrix), nevinog vremena (tempus figitivum), nevine
lavice (leo massaicus), nevine antilope (gazzela dorcas), ili nevine abonovine
(diospyros mespiliformis), u poslednjoj pesmozbirci Dve tačke, u samo 17
pesama, koju je sa poljskog prevela Biserka Rajčić, posmatra nevino nebo
(circulus coelestis) i čudi se: koliko je tamo tačaka gledišta. Od Darvinovog i
darvinovskog homo sapiens innocensa(a), zagledana u njegovu muku sa samim
sobom, utvrdivši da ne postoji garancija da je to bio on, jer ništa se nije
dogodilo, što vreme umorno od rada, a prostor od gravitacije, odlaže za kasnije
«ono» (kao grčki kip, ili interpunkciju) što zaslužuje da se pomene. Oko koga
se dosta naradilo.
Sklona
vođenju, poput iskusne novinarke nekog nedeljnika, intervijua (sa starim,
gotovo imaginarnim, profesorom i gospođom Antropa) o fenomenu nužnosti i
učestvovanja u sadašnjosti, Šimborska, uparvo, kroz telo i onomastikon jednog
tako koncipiranog teksta, koji je kod nje uvek kontekst «zgodnih paradoksa»,
nudi i (po)kazuje osnove svoje (auto)poetičke vizije pesme. U kojoj «bi gotovo
svaka pesma mogla da nosi naslov « Trenutak». Pri čemu je dovoljna, samo, jedna
rečenica u: sadašnjem, prošlom i budućem vremenu, da pisac u njoj označi
granicu (limes) između promenljivog i nepromenljivog. Između mačke i nemačke.
Između dovoljnog i nedovoljnog. Nošenog rečima. Što će: zašumeti, bljesnuti,
preleteti, ili proteći sa, ili, bez pokretne senke. Sa mnogo interpuktivnog
ritma u ironičnim objavama domišljanja imena stvarima. Iz važnog, ili nevažnog
razloga. Kada se postavljaju znaci pitanja. Iza dve tačke, koje sabiraju
nabrajalački opus negacija, svega što se uz pomoć čovekove svesti ustoličilo u:
pravilo, aksiom, alogoritam.
Krhke,
skoro nežne, pesme Vislave Šimborske pune su zanosa s kojim protežira orginalnu
sumnju u svet, koji preleću njeni nemiri nepodložni kolektivnoj emociji. U
«putujućem poletanju» i «ponavljajućem doletanju». Među senkama, dosenkama i
podsenkama. U onom tamo prema oblaku zaptivenom u pukotinama priolaznosti. U
kojoj život pulsira, kao nadprirodno i podprirodno delo. Danas, kao i
«prekosutra bez nas». U nebotičnoj gotici i baroku u klobucima. U svemu što je
ova vrla pesnikinja označila čovekovom zabludom u poimanju stvarnog i
simboličkog sveta. I toliko uzaludnih pokušaja da se ta zabluda, makar i od
fikcije, «i njene mikoskale», nadživi. Otuda i toliko sjajnih mesta u ovoj
tanušnoj, i nadasve slobodnoj, stihozbirci sa mnoštvom postavljenih: ontoloških
i formalnih pitanja – sebi. I svima, koji još uvek nedovoljno znaju: zašto
živimo. U Trenutku, koji je, samo, Trenutak. Svoj i naš. Iza čije «Dve tačke»
smo svi. Nevini: more, zemlja, tekst kao kontekst, antilopa, zadihana i gladna
lavica, gospođa Antropa...I, čovek,, koji jeste, dok radoholično radi za svoje
zadovoljstvo.I svoj Trenutak.
Нема коментара:
Постави коментар