12. март 2017.

PEVANJE O ZGODNIM PARADOKSIMA





ZORAN M. MANDIĆ

PEVANJE O ZGODNIM PARADOKSIMA

(Vislava Šimborska: DVE TAČKE, KOV, Vršac, 2006.)

            Najveća živa poljska pesnikinja Vislava Šimborska (1923, Kurnjik pored Poznanja), autor više pesničkih zbirki: Zašto živimo (1952), Pitanja postavljena sebi (1954), Dozivanje Jetija (1957), So (1962), Da umreš od smeha (1967), Svaki slučaj (1972), Velika brojka (1976), Ljudi na mostu (1986), Kraj i početak (1993), Trenutak (2002) i Dve tačke (2005) i dobitnik Nobelove nagrade 1996. godine za književnost, nikada nije žurila, niti žudela za «debelim» pesničkim knjigama, koje se znoje i žute u «zagrljaju» (ne)čitanja, čak i onih, koji su ih napisali. Nije se ugledala na druge. Zapisala je da «svako ko se od drugih razlikuje, kriv mu je», čak i «rečenicama stavljenim na probu tame», te da uvek, izvesnu (pre)vagu ima onaj, koji beži «kao antilopa ispred zadihane i gladne lavice». Čak, nije robovala ni «četvrti sekunde narušenog ritma» kada joj pesma sklizne u ZOO vrt prepričavanja botaničkih nevolja prirode. I njene ironične melodije o «zgodnim paradoksima» sadašnjice.
            Njena poezija od rasejane sumnje i ironičnih nabrajanja likova nevinosti: nevine zemlje hraniteljke (terra nutrix), nevinog vremena (tempus figitivum), nevine lavice (leo massaicus), nevine antilope (gazzela dorcas), ili nevine abonovine (diospyros mespiliformis), u poslednjoj pesmozbirci Dve tačke, u samo 17 pesama, koju je sa poljskog prevela Biserka Rajčić, posmatra nevino nebo (circulus coelestis) i čudi se: koliko je tamo tačaka gledišta. Od Darvinovog i darvinovskog homo sapiens innocensa(a), zagledana u njegovu muku sa samim sobom, utvrdivši da ne postoji garancija da je to bio on, jer ništa se nije dogodilo, što vreme umorno od rada, a prostor od gravitacije, odlaže za kasnije «ono» (kao grčki kip, ili interpunkciju) što zaslužuje da se pomene. Oko koga se dosta naradilo.
            Sklona vođenju, poput iskusne novinarke nekog nedeljnika, intervijua (sa starim, gotovo imaginarnim, profesorom i gospođom Antropa) o fenomenu nužnosti i učestvovanja u sadašnjosti, Šimborska, uparvo, kroz telo i onomastikon jednog tako koncipiranog teksta, koji je kod nje uvek kontekst «zgodnih paradoksa», nudi i (po)kazuje osnove svoje (auto)poetičke vizije pesme. U kojoj «bi gotovo svaka pesma mogla da nosi naslov « Trenutak». Pri čemu je dovoljna, samo, jedna rečenica u: sadašnjem, prošlom i budućem vremenu, da pisac u njoj označi granicu (limes) između promenljivog i nepromenljivog. Između mačke i nemačke. Između dovoljnog i nedovoljnog. Nošenog rečima. Što će: zašumeti, bljesnuti, preleteti, ili proteći sa, ili, bez pokretne senke. Sa mnogo interpuktivnog ritma u ironičnim objavama domišljanja imena stvarima. Iz važnog, ili nevažnog razloga. Kada se postavljaju znaci pitanja. Iza dve tačke, koje sabiraju nabrajalački opus negacija, svega što se uz pomoć čovekove svesti ustoličilo u: pravilo, aksiom, alogoritam.
            Krhke, skoro nežne, pesme Vislave Šimborske pune su zanosa s kojim protežira orginalnu sumnju u svet, koji preleću njeni nemiri nepodložni kolektivnoj emociji. U «putujućem poletanju» i «ponavljajućem doletanju». Među senkama, dosenkama i podsenkama. U onom tamo prema oblaku zaptivenom u pukotinama priolaznosti. U kojoj život pulsira, kao nadprirodno i podprirodno delo. Danas, kao i «prekosutra bez nas». U nebotičnoj gotici i baroku u klobucima. U svemu što je ova vrla pesnikinja označila čovekovom zabludom u poimanju stvarnog i simboličkog sveta. I toliko uzaludnih pokušaja da se ta zabluda, makar i od fikcije, «i njene mikoskale», nadživi. Otuda i toliko sjajnih mesta u ovoj tanušnoj, i nadasve slobodnoj, stihozbirci sa mnoštvom postavljenih: ontoloških i formalnih pitanja – sebi. I svima, koji još uvek nedovoljno znaju: zašto živimo. U Trenutku, koji je, samo, Trenutak. Svoj i naš. Iza čije «Dve tačke» smo svi. Nevini: more, zemlja, tekst kao kontekst, antilopa, zadihana i gladna lavica, gospođa Antropa...I, čovek,, koji jeste, dok radoholično radi za svoje zadovoljstvo.I svoj Trenutak.