11. март 2017.

НАДА






ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАДА

                Од памтивека је човек веровао да нада успешније лечи и од најскупљих лекова. У том веровању човек није испустио из вида да лечење срца и душе надом ремети илузија својим издашним присуством. И ујдурмама. Они најтврдоглавији, за разлику од песника, упорно су одбијали свако удварање илузијамама. Били су на страни наде, као што је обала на страни реке. Као што је месец на страни неба. Као што је срце на страни љубави. Као што је разум на страни говора. Као што је говор на страни бића.
                Надајући се човек од памтивека прича своју причу. И то само своју. Онако како се с њом отиснуо из утробе живота. Онако како птице не дозивају животиње и не петљају се у књиге о анђелима, или молитвама.
                Надајући се човек сања свет који не може да пронађе кад се пробуди и угледа сунце како ужива у својој сјактајућој немости. Они писменији после буђења записују, или описују, у својој причи да је нада Бог без ког би људски поглед неповратно исцурео на непронађене призоре.
                Без наде човек је као јаје без љуске. Бело-жута клизавост између сензације и фасцинације. Кућа без прагова и подова. Вода без реке и бунара. Сунце без месеца. Сенка без омота с ког спада. Или, оног ког прати.

                Надајући се човек не умире онда. Надањем он улепшава смрт. У њеном врту човек засађује стабло које бесконачно расте. И после.