LJUBAVNA IS-POVEST

 ZORAN M. MANDIĆ

LJUBAVNA IS-POVEST

            (Andrija Petković: SUĐENJE I DRUGE PESME, Intelekta, Valjevo, 2008. god.)

           

Novi pesnički rukopis SUĐENJE tivatskog pesnika ANDRIJE PETKOVIĆA (1974, Kotor), po obrayovanju politikologa i autora dve knjige  pesama (Besanice i Pjesme), intoniranog, u dva glasa – muškog i ženskog u prvom licu jednine, stihovima ljubavne elegične i baladične poeme, ispevan je govorom priče. U kojoj dominantno distonira otvorena lirska (is)povest razočaranog zaljubljenika/ljubavnika “o sudbini koja je ništa naspram sudbine”. Naspram strepnje, ili onog Kjerkegorovog “straha i drhtanja”, kroz koju sumorno priznanje krivice, u svetu iluzija progovara i objavljuje – ljubavnu ispovest. Koja, metaforički u poeziji uvek, makoliko bila mapirana u horizontu ličnog, pa i autobiografskog polja, predstavlja retoričku figuru čiji iz-govor nastaje povezivanjem u razliku reči i osećanja  Koja stalno, književno obručena, ima drugo lice. I druge bore. Čas skrivena u telu pesme, čas među zapo-vestima pogrešnih snova. Tamo gde se “od trena ne stvara večnost”. Niti se pred njenim neobeleženim vratinma bacaju biseri koji se više neće naći.

Kroz lirsku anatomiju raspada jedne ljubavne idile, uspostavljene kao tematsko čvorište poemične priče o njenom doživljaju, Andrija Petković je služeći se nizom termina pravne lingvistike (suđenje, sudija, sudnica, pravda, porota, istina, krivica, žrtva), nastojao da svoju   “poetizovanu priču» imaginira u liku rasprave. U kojoj njen narator, u traženju pažnje, pravde i odgovora na pitanja o razumevanju sveta, zauzima dubl ulogu «svedoka i tvorca sopstvenog uništenja». Na putu, koji vodi kroz vatru i vodu nenalaženja. I na kome se neumitno i neželjeno susreće sa “borcima protiv tuđih snova». Sa onima koji, kako to sugestivno naglašava, nalaze u svakoj suzi po jednog heroja. Uvek spremni da ironično, sa širenjem istog ironičkog stava do sarkazma, potapšu tuđe lično (ne)vreme. Osedlaju prošlost. Umetajući se u zli hor prokletih “porotnika” tuđe nevolje. I to onih, koji, na svojim portretima, sa krvavim očima i groznim rukama, viču i prete. Odlaze i dolaze po sopstvenoj volji nepozvani. Da bi izrekli davno pripremljenu osuđujuću presudu. U sudnici u kojoj se sudiji, izgubljenom u naivnosti, ne vidi lice. Koji jednom rukom drži leto, drugom divlju zimu kroti, a, o kukovima mu visi proleće, dok pogledom traži jesen. Kao, na Petkovićevoj slici-replici Mikelanđelovog “strašnog suda”.

U ritamski,  tehnički vešto i melodijski tečeno, samerenoj dugoj pesmi, oslobođenoj od akrobacija i senzacija rime, i drugih nasilnih metričkih pozlata, a versistički dobro uzglobljenoj, Andrija Petković neumorno teži ospoljavanju poesisa fenomena javnog suđenja o onom što, pre svega, pripada “privatnom pravu” srca i njegovim normama. Za koju svaka civiliozovana javnost, pa čak i ona najpravičnija, čitalačka,ili nepismena, nema nikada dovoljno sluha.. Niti razloga, koji bi je pozitivno motivisali da uzdahne svet tuđih iluzija. Ali, upravo ta pesnička težnja, iako pomalo sentimentalno iracionalna, izdvaja Andriju Petkovića iz sivog kruga savremene patetične i sive ljubavne lirike. U kojoj je najviše smešteno prežvakanih naglasaka i ponavljanja ambivaletnih posezanja za smešno indiskretnim detaljima u polju ljubavi. Posezanja za damarima srca, koja u «srcu harmonije» emocionalnom kakafonijom i nasiljem, uništavaju jedna duga. Bez nedorečene želje da se pesmom ljubi onaj koji, ili koja, nije ljubio-la snove. Petković je zaista, posmatran iz tog ugla pevanja , čitanja i slušanja, za nijansu drugačiji pesnik. Pesnik opisa, deskriptivnog slikarstva i suočavanja aktera improvizovanog procesa “suđenja”. Na kome su njihove strasti moćnije i važnije od njihovih pobuda i tela. Koje se pojedinačno, jedno u drugom, bore za sebe. Za svoje karaktere i naravi. Bez obzira na cenu i visinu “presude”. I “krivice” za onog što je od očiju (pogleda) stvorio san, a umesto zvezda brojao neba. I što je tražeći u ljubavi Boga/Boginju našao čoveka/ženu, koja insistira na slobodi svojih osećanja i poimanja ljubavi. Na onoj filozofiji emocija u kojima svako srce stanuje za sebe i govori ličnim povezivanjem u razliku reči, srca i osećanja. U kojoj je ljubav uvek bez dna i izvan svakog suđenja. Čak i kada je ushićena prijateljskim držanjem i popustljivošću prema njenoj neosvojivosti. Kada joj se ne dopada ono što voli, bezobzira na činjenicu koliko to drugima činilo zadovoljstvo, ili im nanosilo bol.

U ovoj zanimljivoj raspravi o ljubavi Andrija Petković je u njenih XIII delova šetao po imaginarnoj sudnici, jednako, kao i oko nje, donkihotovski tražeći, na primeru svojih junaka, krivicu u ljubavi. Čak i u sebi. U njoj samoj i izvan nje i njenih kontraverznih okvira. Tamo gde, po Pjeru Abelaru, treba Gospodu prepustiti pute svoje ljubavne. Iz razloga što se često u “sudnici ljubavi” učestvovanje ljubavnika sastoji u tome da se on teatralno uživljuje u ulogu po kojoj je on neko drugi pred auditoriumom porotoe, koja se ezopovski pretvara da mu veruje. Ili, ne veruje. Drugim rečima, Andrija Petković je svojom lirskim sudskim procesom dotaknuo mnoga pitanja, koja su u ljubavi uvek bila daleko od željenih odgovora. Dodajući im pesnički novu nijansu i pomalo drugačiju, versistišku i ritamsku, intonaciju. Recimo, o razlozima zašto se jedan čovek zaljubljuje u neku ženu. Da li u nju spolja, ili iznutra? A, kada se napiše jedna pesmozbirka o tim pitanjima, i to bez jezičke gnjavaže sa diskurzivnim primesama: patetike, etike i estetike, onda je to tekst, koji može da literarnoi zavede i najtvrdokornije čitaoce.

To “zavodništvo” svog stihovlja Andrija Petković testira i na drugim pesmama u apendiksu ove knjige. Među “zdravicama”, “zabludama” i “lažima”, kada peva o naklonima, iluzijama, aluzijama i postojanjima. U pesmama svih koji su voleli i bili voljeni. Među čulima, koja imaju svoje unutrašnje jezike. A tajna nad tajnama je ono što ne postoji, a daje postojanje kao reč. Kao ljubav. Možda kroz taj prozor poezije, bez stakla i zavese, treba šitati ovu knjigu. I naći se, odnosno zadržati se, na tren u njenoj lirskoj sudnici. I u imaginarnoj “advokatskoj kancelariji” ove zbirke.

Književne novine UKS, br. 1158, Beograd, oktobar 2008 god..