LIKOVNA KOLONIJA ZA POŠTOVANJE

ZORAN M.MANDIĆ

LIKOVNA KOLONIJA ZA POŠTOVANJE

                 Iako, nastala na samom kraju dvadesetog veka, odnosno drugog milenijuma, Likovna kolonija”KOLUT-MANDIĆ” je uslovima, ne tako primerenim za umetnost, život i budućnost kulture uopšte, ostvarila uspeh o kome maštaju mnogi reprezentativni galeristi i kolekcionari. Kod nas, kao i u svetu. Uspela je da u nepunih pet godina postojanja osvoji i sabere bogatstvo, koje može da se meri, ravna i takmiči sa najprestižnijim privatnim fundusima u likovnom polju. Uspela je zahvaljujući, prevashodno, lucidnosti svog osnivača i vlasnika Milana Miše Mandić, da bahato vreme likovnih kolonija prepoznatjivih po menzama lakomih profitera, obeleži duhom i dahom vizije nasleđa. Oslobođenog od bezlične sabornosti predstavnika takozvanog ”brzog slikanja”. I slika, koje su porazno nicale u krugu samoograničenih interesa raznih sponzora i direktora društvenog kapitala. Nastajući, čak i pre svog ”nastanka” u halaplucima neznanja i hipokrizije njihovih naručioca i finansijera. Bez i najmanje šanse da opstanu, kao delo, ili zapis stanja i karaktera savremene umetnosti. Sa svim validnim pretpostavkama i menama preko kojih se ona legitimiše u svom složenom univerzumu.

                   Mandić je na volšeban način, za manje od pola decenije, uspeo, da pod okrilje svoje kolonije, okupi impozantan broj umetnika. Njih preko sto. Različitih rukopisa, tehnika i poetika. I sve to bez robovanja unapred pripremljenim nalozima generacijskih podela. I rejting. Spajajući ih u zajedničko imaginarno društvo slikara iz: Sombora, Subotice, Novog Sada, Beograda, Vršca,   Slavonskog Broda, Zagreba, Niša, Tivta, Lekskovca, Sremske Mitrovice,  Zrenjanina, Vukovara, Osijeka, Bremena, Karlovca, Banatskog Karađorđeva, Smederevske Palanke, Bezdana, Koluta i dr. A, među kojima su svoje štafelaje poređali jedan pored drugog: Zdravko Mandić, Dušan Otašević, Ljubomir Kokotović, Milan Tucović, Dragan Martinović, Sava Stojkov, Janoš Mesaroš, Dragan Malešević Tapi, Darko Starešina, Ištvan Sajko, Vasa Dolovački, Tomislav Suhecki, Moma Antonović, Branko Miljuš, Stanko Rodić, Zoran Stošić Vranjski i mnogi, mnogi drugi. Čitava jedna međunarodna likovna zajednica. Tako su se pod istom tendom naručenog druženja našli predstavnici raznih likovnih škola, pravaca i žanrova, koji su ozbiljnom konceptu njihovog utemeljivača uzvratili odgovornim konkurentnim slikanjem. Slikama, koje zrače trajanje. U prenosnom i vrednosnom smislu istovremeno. Kao, svojevrsna senzacija, koja podstiče na mnoga razmišljanja. Procene. I kritičke refleksije. O sudbini umetnosti u vremenu, kojim dominiraju elektronski mediji i distoniraju refleksi epohe kompjutera i intonacija virtuelnog stvaranja.

                   Mandić je tako među svojim pažljivo probranim i selektovanim slikarima postao i sam autor. Autor uspeha, koji je fenomen smisla likovne kolonije, kao manifestacije, vratio njoj samoj.

             Odvajajući njen rad od takozvanog ”rekreativnog” i ”terapeutskog” slikarstva. Brzog, kao mekdonaldsova ”brza hrana”. A, time, nadahnjujući još više i intenzivnije ideju, po kojoj je svaka improvizacija, kao zamena artefakta, prirodna i osuđena na neuspeh. Otuda i poštovanje za ime i prezime ove kolonije i njenog idejnog oca.