14. јануар 2017.

KO TO TAMO NE ČITA POEZIJU



ZORAN M. MANDIĆ

KO TO TAMO NE ČITA POEZIJU

            Poezija je definitivno pala na samo dno svoje izmišljene krize. Uz pomoć božje tolerancije još uvek diše i preživljava na mahove. U skučenom predsoblju njene kuće smrti smeju se: Borhes, Malarme, Jesenjin, Bodler, Vitmen... U njihovom smehu nema ni trunke ironije zbog koje bi morali na sud časti. Njihov smeh dolazi iz dubine strasti sa kojom su se obraćali čitaocima svog dvoličnog prohujalog vremena. Borhes, predsedavajući njihovog Društva, i dalje zbija šale na račun nemarnih čitalaca. Onih, koji su sujetnim romanopisima spočitavali Jesenjina, a Majakovskog birali za kuma. Niko više ne čita poeziju, rekao bi Aleksandar Lukić. U zatamljenom uglu te njegove izjave je i deo proračuna, nakon koga je konstatovao da su u prošlosti čitaoci više crtali kupine negoli čitali poeziju.
            Poezija se, nažalost, i danas nalazi u zapećku prskanog povrća savremenog čitaoca. Nemoćna i nezaštićena propada. Telesno i žanrovski. Na vašarima taštine urednika istorija i muzeja života sve je sličnija rečniku Andrićevih pozajmica. Zagušena okupacijom ružnih oblakodera priča Poezija nestaje, sve više i više, oko sebe. Šćućurena sve češće napušta svoje nezaštićeno dvorište da bi za bednu nadnicu čistila podove kuhinja i kupatila u prozi. U prozi joj je zabranjen  ulaz u dnevne i spavaće sobe.
            Čitaoci i dalje zaverenički rovare u napuklinama njenih bedema. Ne čtaju je, ali otimaju iz nje sve što mogu da prodaju na pijacama: romana, filmskih scenarija, aforizama, eseja, priča i naravno nedodirljivih puzli i lego kocaka romana. Kradljivci su iz njenog dvorišta odneli i Donaldove ljuljaške.Zbog ukradenih stolica sve je više krivih zadebljanja vena na njenim krhkim trubadurskim nogama.  Lopovi su opljačkali i njenu kuću smrti. Među zidovima njene sobe bez prozora pijani Bodler šamara Malarmea divljim pitanjem: «Ko to tamo ne čita poeziju?». Da li je Platon zaista zapržio čorbu pesničku, ili se sa Ničeom ljudski um, posle njega, opasno pomerio ustranu – pitanje je za sve koji ne čitaju poeziju.

            Na poslednjem tajnom kongresu pesničkih kuća smrti Jesenjin je opsovao komunističku majku 21-om veku posrnulog Raja književnosti. Lekari zemlje Zavetine, sa Instituta za promatranje Frojda, pacijentima Čistilišta reituju Jesenjina. Ljudi, uvek će biti poezije i onih koji jedino ne znaju da ukradu  njenu dušu – uzviknuo je, pred Draincem u Prokuplju, Aleksandar Lukić. Ko to još tamo ne čita poeziju? Na samrti jezika!