16. јануар 2017.

"ЛЕНКИН ПРСТЕН" ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ 2010.god.




ЗОРАН М. МАНДИЋ

О РАЗЛОЗИМА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ ЛЕНКИН  ПРСТЕН

                               ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ


Даме и господо,

         Неки ће се времену, овог нашег сложено прекомпонованог света и његове све неуралгичније савремености, упитати – зашто смо, као жири, награду ЛЕНКИН ПРСТЕН за 2010. годину доделили ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ из Чикага за песму ФРУШКА ГОРА, и на недвосмислен начин га уврстилиу у славни «клуб» ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ у коме од 2006. године живе награђене песме: Матије Бећковића, Војислава Карановића, Александра Лукића и Благоја Свркоте. У историји искуства мудрости вековима, од самог почетка писмености, влада мишљење по коме на озбиљно постављено питање увек и без зазора треба узвратити озбиљним одговором. То наравно није лако, као што у поезији ништа није једноставно, од метричког слагања њених редова, преко визулених тонова и валера архиктетуре тог слагања, сложених језичких захвата у пољу мелодије и ритма, до крајносне границе разумевања поруке са којом се сваки истински песник легитимише у космосу лирског звука и шума са којим брани ауторитет везе између осећања и звучности. А све то на осетљивој лирској плохи превлаке између карактера унутрашњег гласа и одраза његовог хипотетичког лика инспирације у загонетном животу огледала.


         Песник и читалац у пословима бављења језиком фигуре љубавне песме морају поћи и полазити од садржине феномена љубави и карактера нашег времена у коме се љубав, изван Адама и Еве из Еденског врта, оспорава. Ту муку је осетио и Лаза Костић када је у налетима инспирације са ликом и појавом Ленке Дунђерски писао своју култну песму Санта Мариа делла Салуте. Када је можда, као и славни Борхес, схватио да је љубав захтевна и то најзахтевнија када се понесен једном од многих ондашњих донкихотерија заљубио у своју рођаку из Уругваја. У тој захтевности отвара се простор за промишљање питања – да ли је љубав ствар и стање, ако је човек само заљубљен у неку жену, или је љубав, као божански дар – лепота која вреба (и стиже) са свих страна, односно осећање које феномен љубави моћно уједињује у светост настањену у топониму светлости зеленог панонског острва АЛМА МОНСА, или наше Фрушке горе на чијем се бајковитом простору од 500 км2 налази СРПСКИ АТОС са заједницом од 16 обновљених и необновљених православних намастира.