ЗОРАН М. МАНДИЋ
О РАЗЛОЗИМА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ ЛЕНКИН ПРСТЕН
ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ
Даме и господо,
Неки ће се
времену, овог нашег сложено прекомпонованог света и његове све неуралгичније
савремености, упитати – зашто смо, као жири, награду ЛЕНКИН ПРСТЕН за 2010.
годину доделили ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ из Чикага за песму ФРУШКА ГОРА, и на
недвосмислен начин га уврстилиу у славни «клуб» ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ у коме од 2006.
године живе награђене песме: Матије Бећковића, Војислава Карановића, Александра
Лукића и Благоја Свркоте. У историји искуства мудрости вековима, од самог
почетка писмености, влада мишљење по коме на озбиљно постављено питање увек и
без зазора треба узвратити озбиљним одговором. То наравно није лако, као што у
поезији ништа није једноставно, од метричког слагања њених редова, преко
визулених тонова и валера архиктетуре тог слагања, сложених језичких захвата у
пољу мелодије и ритма, до крајносне границе разумевања поруке са којом се сваки
истински песник легитимише у космосу лирског звука и шума са којим брани
ауторитет везе између осећања и звучности. А све то на осетљивој лирској плохи
превлаке између карактера унутрашњег гласа и одраза његовог хипотетичког лика
инспирације у загонетном животу огледала.
Песник и
читалац у пословима бављења језиком фигуре љубавне песме морају поћи и полазити
од садржине феномена љубави и карактера нашег времена у коме се љубав, изван
Адама и Еве из Еденског врта, оспорава. Ту муку је осетио и Лаза Костић када је
у налетима инспирације са ликом и појавом Ленке Дунђерски писао своју култну
песму Санта Мариа делла Салуте. Када је можда, као и славни Борхес, схватио да
је љубав захтевна и то најзахтевнија када се понесен једном од многих ондашњих
донкихотерија заљубио у своју рођаку из Уругваја. У тој захтевности отвара се
простор за промишљање питања – да ли је љубав ствар и стање, ако је човек само
заљубљен у неку жену, или је љубав, као божански дар – лепота која вреба (и
стиже) са свих страна, односно осећање које феномен љубави моћно уједињује у
светост настањену у топониму светлости зеленог панонског острва АЛМА МОНСА, или
наше Фрушке горе на чијем се бајковитом простору од 500 км2 налази СРПСКИ АТОС
са заједницом од 16 обновљених и необновљених православних намастира.
Нема коментара:
Постави коментар