16. јануар 2017.

"ЛЕНКИН ПРСТЕН" ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ 2010.god.




ZORAN M. MANDIĆ

O RAZLOZIMA ZA DODELU ĐORĐU NIKOLIĆU NAGRADE LENKIN PRSTEN

Dame i gospodo,

         Neki će se vremenu, ovog našeg složeno prekomponovanog sveta i njegove sve neuralgičnije savremenosti, upitati – zašto smo, kao žiri, nagradu LENKIN PRSTEN za 2010. godinu dodelili ĐORĐU NIKOLIĆU iz Čikaga za pesmu FRUŠKA GORA, i na nedvosmislen način ga uvrstiliu u slavni «klub» LENKE DUNĐERSKI u kome od 2006. godine žive nagrađene pesme: Matije Bećkovića, Vojislava Karanovića, Aleksandra Lukića i Blagoja Svrkote. U istoriji iskustva mudrosti vekovima, od samog početka pismenosti, vlada mišljenje po kome na ozbiljno postavljeno pitanje uvek i bez zazora treba uzvratiti ozbiljnim odgovorom. To naravno nije lako, kao što u poeziji ništa nije jednostavno, od metričkog slaganja njenih redova, preko vizulenih tonova i valera arhikteture tog slaganja, složenih jezičkih zahvata u polju melodije i ritma, do krajnosne granice razumevanja poruke sa kojom se svaki istinski pesnik legitimiše u kosmosu lirskog zvuka i šuma sa kojim brani autoritet veze između osećanja i zvučnosti. A sve to na osetljivoj lirskoj plohi prevlake između karaktera unutrašnjeg glasa i odraza njegovog hipotetičkog lika inspiracije u zagonetnom životu ogledala.

         Pesnik i čitalac u poslovima bavljenja jezikom figure ljubavne pesme moraju poći i polaziti od sadržine fenomena ljubavi i karaktera našeg vremena u kome se ljubav, izvan Adama i Eve iz Edenskog vrta, osporava. Tu muku je osetio i Laza Kostić kada je u naletima inspiracije sa likom i pojavom Lenke Dunđerski pisao svoju kultnu pesmu Santa Maria della Salute. Kada je možda, kao i slavni Borhes, shvatio da je ljubav zahtevna i to najzahtevnija kada se ponesen jednom od mnogih ondašnjih donkihoterija zaljubio u svoju rođaku iz Urugvaja. U toj zahtevnosti otvara se prostor za promišljanje pitanja – da li je ljubav stvar i stanje, ako je čovek samo zaljubljen u neku ženu, ili je ljubav, kao božanski dar – lepota koja vreba (i stiže) sa svih strana, odnosno osećanje koje fenomen ljubavi moćno ujedinjuje u svetost nastanjenu u toponimu svetlosti zelenog panonskog ostrva ALMA MONSA, ili naše Fruške gore na čijem se bajkovitom prostoru od 500 km2 nalazi SRPSKI ATOS sa zajednicom od 16 obnovljenih i neobnovljenih pravoslavnih namastira.