16. јануар 2017.

DOKTOR STRAHA





ZORAN M. MANDIĆ

DOKTOR STRAHA

             Mlađani Zoks je pedesetogodišnjeg Leona upoznao dvadeset godina nakon njihovog prvog, sasvim slučajnog, susreta na železničkoj stanici u Beogradu..Na početku beše to, samo, bezazlena razmena pogleda bez  obastranog vizuelnog zadržavanja na detaljima, među kojim se svako ljudsko biće legitimiše  raznobojnim crtama lica u sumnjivo čistom vazdušnom prostoru bakterija i virusa. Tek posle dvadeset godina zbio se njihov stvarni susret.  Starac i mladić sreli su se u jednoj čardi na Dunavu kraj zemunske Stare kapetanije. Zoks je u zadimljen prostor čarde, ophrvan oštrim mirisom rečne vlage, banuo u  krijućoj potrazi za jednom slikarkom od koje je više bežao nego što je želeo da ga ona ulovi pričama o ženskim likovima sa kojima je naseljavala velike formate svojih uljanica. Te godine Dunav je bio nepredvidivo nervozan i to mnogo više nego što to priliči reci sa germanskim rejtingom evropske reputacije. A, Zoks je tu nervozu osećao duboko u sebi i u svom sećanju iz vremena odrastanja na levoj obali Dunava. Pod zajedničkim krovom jedne stare bačke varošice prepune gomile brojnih nesporazuma, koji su godinama, do krajnosnih granica netrpeljivosti, razdvajali njene nadobudne dođoše od  namrgođenih  švapskih i mađarskih nađoša. Tada se još uvek nije smelo govorilo o političkim registracijama tabora pobednika i gubitnika, niti je iko sa obe strane odavao tajne uvida u «završni račun» istorije Drugog svetskog rata. Iako, vodolepršajući na mirnom putu od svoje nemačke kolevke – Dunav je bahato kroz Bačku pronosio svoju nervozu gutajući i plaveći sve na nebranjenim mestima. Tamo gde nije bilo ni pristaništa, ni obalo utvrđenih nasipa, ni belogardejskih hidro inžinjera iz Rusije, koji su mogli da usreće budućnost čuvene panonske ravnice.
            Ugledavši Leona u jednom od  najzatamljenijih uglova čarde Zoks se odmah predao traženju njegovog lika iz svoje lakozaboravljene prošlosti. U prvi mah je odlučio, da bi u njegovom poslednjem trenutku odustao od namere da priđe Leonu. Učinio je to na nevidljivim krilima iskustva koje se odmah umešalo u njegovu nedoumicu. «Stani» – čuo je untrašnji glas – “Ne čini to, kao što si to radio u mldosti – čitajući pesme pijanim slavarima iz Like i Dalmacije i to one iz stihozbirke Čini što moraš.”.  I zastao je Zoks u procepu između sebe sada i onog od pre. Ali, u momentu tog složenog nećkanja  pred njim se iznebuha našao Leon. Sa poluosmehom razvijenim po ivicama iskrivljenih i nikotinom opečenih usana Leon je pozvao Zoksa da sednu za njegov sto. Na putu do najzatamljenijeg ugla čarde Leon je na latinskom izgovorio rečenicu – Et ita decreverunt omni melius. U tom momentu Zoks se nasmejao i sa velikom, gotovo dečačkom, radošću požurio da prvi sedne za Leonov sto. Sačekavši da to učini i Leon Zoks je pozvao konobara i naručio dve krigle hladnog svetlog piva. Nakon što su jedan drugom nazdravili ponovni susret Zoks se Leonu obratio rečima:
.
-          Da, dobro znam da je sintagma koju ste izgovorili na latinskom uobičajena verbalna formula kojom su se završavale presude inkvizicijskog tribubala,  kao 1573. godine,  u slučaju suđenja slikaru Paolu Kaljariu Veroneze(u).  I, o da, postavljajući stvari na svoje mesto, naglasiću da u prevodu na naš sporazumevajući jezik ona glasi – I tako smo odlučili da je ovo najbolje. Pa, eto, dragi moj neznanče ja sam odlučio da je najbolje da se ponašam kao da vas poznajem, iako, ne mogu da se prisetim našeg mogućeg poznanstva iz prošlosti. Ali, prema podacima iz jednog od mojih snova, mislim da sam vas prvi put ugledao na nekoj železničkoj stanici. U Beogradu? Možda i u Vladičinom Hanu, ili možda,samo, u tom mom snu u čijem depou i danas čuvam dragocenu građu za dalji rad mog iskustva? Snovi su, dragi neznanče, ili, već, kakvo vam je kršteno ime – voz koji najbrže protutnji kroz sadašnjost, a priznaćete da se sve naše: železničke, personalne, porodične i emocionalne stanice i postaje nalaze na peronima u prošlosti i budućnosti. Sadašnjost ne postoji, jer ona je imaginarna,  kao i vreme, za kojim najviše trče političari, ekonomisti i kanaklusteri, ali o njihovim uzaludnim postupcima još je uzaludnije trošiti reči. Pogotvo, ako se zna da Bog interveniše na mahove, a najviše kada na sve nas baca mreže lažnih identiteta. Eto, dragi neznače, ja mislim da vas poznajem, pa u ime tog poznanstva – Živeli!. –
-           
Za svo vreme Zoksovog monologa Leon je mirno i strpljivo slušao sagovornika. Nije ga prekidao, niti na bilo koji drugi način pokušavao da ga omete i dekoncentriše. U izvesnom smislu dopala mu se Zoksova glagoljivost, a posebno način na koji je Zoks, pominjući političare i ekonomiste, govorio o razlikama koje nužno, u misaonom polju, dele jedne od drugih ljudi. Izdvojen primer slikara Veronezea svedoči o stanju patnje jednakosti, saglašavao se Leon po ko zna koji put u sebi, ali je i pored tog samosaglašavanja osećao virozu ljutnje što se, u susretu sa jednim maldićem, poslužio rečima opakih inkvizitzora iz 1573. godine. Na kraju svog unutrašnjeg monologa, Leon se, oslobađajući sopstveni glas, obratio Zoksu:
.
-          Igrom slučaja  znam da vi Zoks potičete iz čistokrvne ličke porodice i to sa njene obe, muške i ženske strane, kako po ocu, tako i po majci, te da u porodici slavite Jovana i Luku i da ne podilazite nikome i nikada, kao Antonin,ili, kao Niče.. Iako niste zapamtili oca, koji je posle završetka Drugog svetskog rata, kao ratni kapetan poslat u Moskvu na vojne studije u čuvenu Frunzeovu akademiju, on je vama i vašem bratu ostavio neverovatnu biblioteku, u kojoj ste upoznali sa fenomenom dešifrovanja anonimne odbrane straha Keterin Kokburn, kao i sa Frojdovim apstraktima u namernim fauliranjima Brema i Darvina. Keterin Kokburn je u svojoj dramaturškoj odbrani filozofskog modela racionalističkog moralnog sistema opovrgla optužbe protiv slobode osećanja straha sa kojim se suočava čulna telesnost svakog ljudskog sistema. Zahvaljujući vašoj majci, dragi Zoks, vi ste vašu poeziju oslobodili od kognitivnog aspekata njene esejmorfne naracije. Učinili ste to iz straha od uništenja poezije, pa ste je sakrili u lagumima i fusnotama proze, kao što ste i mene sakrili u svom zaboravu, koji je po Borhesu najlepši deo sećanja. Ali, evo ja sam posle dvadeset godina izronio iz vašeg zaborava. I, ako me pitate, šta sam radio u tom prohujalom vremenu, reći ću vam da sam vas, verujući u vaš talenat, štitio od sadašnjosti i njenih depresivnih zamki..Dok ste intelektualno stasavali ja sam vas posmatrao i zato znam za moć vašeg predviđanja božijih kazni. Još uvek mi je u sećanju kada ste jednoj sujetnoj i nekulturno debeloj glupači, koja se izdavala za bankarsko-inspektorsku intelektualku rekli – Ontološka kučko Bog te gleda i pamti tvoja podmetanja -. Da, Zoks ta “ontološka kučka” je završila, kao klasična kreatura, u jednom azilu dobro pripremljene neuropsihijatriske  «sačekuše», a da jadnica, na kraju puta, nije imala ni psa da je isprati na večiti počinak. Odrasli ste Zoks van zidova, kvadrata i tekućih računa. Oni, koji su vas povredili svojim nepoverenjem završili su u obračunu sa sobom isceđeni kao limun žut. A, u njihovom praktičnom zaključivanju strategija im je uvek bila samoporažavajuća kada im se njeno upražnjavanje tragično kosilo sa postizanjem postavljenog cilja. Eto, Zoks ja sam Leon, ili preciznije rečeno onaj vaš neznanac, koji se raduje ovom trenutku stvarnosnog upoznavanja. Živeli!-

Saslušavši pomno Leonove reči Zoks je, levom rukom podižući visoko kriglu sa trećim, ili četvrtim pivom, u pravcu Leona uzviknuo –
Bravo, pa ovo je ono što sam sanjao da ćete mi za ex ante izgovoriti. Vi se, dragi Leone, kao i sjajni indijski mudrac Rabindrant Leoname, a koga je, kockajući se sa samim sobom, parafrzirao HLB, plašite besmrtnosti duše. Želite jednoga dana da umrete potpuno. Bojite se: ogledala, tunela, slepila, odsjaja i lavirinta. Vi ste doktor straha, koji je kao, rođeni brat doktora smrti, voli orhideje i citira Hrista. A, pravi doktori, našalio se Zoks, tokom svih godišnjih doba - puše, piju i vode ljubav.I, da, dodao je Zoks, ako u ritmu ljudskog srca nema straha - pitanje je da li je takvo srce potrebno čoveku i melodiji  njegovih snova. –
                  Leon se grohotom nasmejao kada je Zoks stavio imaginarnu tačku na svoje izlaganje. Zatim je ustao i izašao sam za sobom iz čarde. Na izlasku je usput doviknuo Zoksu –

                  Hej, dragi moj petodimenzionalni sagovorniče, veruj mi da ću te za preostalo vreme života stalno i brižno čuvati od sadašnjosti, a ti u sebi i za sebe, čuvaj distonacije straha da bi se razlikovao od alavih bezumnika što u svojoj jadnosti misle da nešto jesu. Neka ih Bog makar natera da u Čistilištu, do iznemoglonosti, peru ruke kada im je duša, već,  toliko uprljana. I navodno neuplašena.