20. јануар 2017.

МИЛА ДУШО МОЈА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИЛА ДУШО МОЈА
(мало малецко обраћање души)


Мила
Душо моја
сада си само ти уз мене
као ономад мајка када први пут помисли
да би ме могла свету показати
Не тужим се ја
нити за сукњу елегије хватам
нити за сламку да додишем туги
што непозвана се уплиће у приватно
у сасвим приватно опажање света
око мене
Мила
Душо моја
на реку си ми налик што ме на свом
најбољем таласу као на крилу носи некуд
да заборавим оно што другима следује да
памте
да негде успут на неком сплаву истоварим
све речи
све што је с речима у сродству
осим оне једне једине неме молитве
коју ми ти позајмљиваше у сам освит зоре
да ми ојача мождана кора и зенице буду чвршће
Мила
Душо моја
ово што сам
овај неважни и много трошни телесни завежљај
никада не заборављаше оно твоје
што међу речима стоји као сугестија
као мали малецки шапат који певуши у мени
и не да ме ником осим Теби
Мила
Душо моја
како је леп свет очишћен од себе
и оних злочинстава детаља које никада у њему

не разлучисмо од њихових дословних описа


Нема коментара:

Постави коментар