19. јануар 2017.

КАФКИНА ФОНТАНА (Причица о паралаксама)


            Насловница књиге изабраних песама КАФКИНА ФОНТАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАФКИНА ФОНТАНА
(Причица о паралаксама)


Све је почело одједном. Свет мученика је изашао из музеја на улицу. Држао се неизбора- них делова лица, као у мењачници, усредсређен између уложеног и добијеног знака неједнакости. Лакоћа једног, случајно остављеног, ковчега под- сећала је на остатке Кафке. Неки чудесан мир извирао је из гримаса метафора необразованих читалаца. Метафора? Да, метафора. Под милио- нима капи екстремних падавина Кафкин кишо- бран је изгубио смисао. Процес сваке његове приче личио је на причу процеса у коме је препо- знавајући оца заборавио мајку. Роман о стубови- ма културе нарастања: лишајева, брадавица и ожиљака будних снова. Хладне нити непреведе- ног речника поезије дубиле су ров у зеленом ле- ду прозе с којом се требало суочити дан после Кафке. Усред забуне са преводима значења ис- крсли су ликови Аћинових дописивања – писма Кафкиним текстовима, онако како то, само, Аћин уме да преради.
Међу светом на улици несносни глас шкрипе сфера. Као у гимнастичким салама тзв. позоришта. Све је почело одједном. Изборани делови лица полусвета нешто су славили у свом непровидном замку. На улици никоме од њих није сметао ковчег са Кафкиним остацима. На једној клупи, дубоко иза, у парку пејсажа црно- беле позадине, Борхес је мучио Сократа тракта- том о Христовим дилемама. На местима, која је требало сугестивније повезати, Достојевски би се позвао на Кафкино сликарство неизбораних де- лова лица света изашлог из препарираних сенки недовршене прошлости.
Из правца непровидног замка допирао је јецај историје историја. Процес плача увек треба да личи на плач процеса – додавао би Аћин у својим лаким женским причама о тешком култу страсти. Љубоморе и непристајања, чак и у на- челу, на деобе и сеобе са којима је Црњански покорио Итаку, Лондон и Београд. Све се завр- шило одједном. Неко неважно неприметан скло- нио је са улице ковчег са Кафкиним остацима. На истом месту, по зачуђујућем склањању, отво- риле су се каверне Кафкине фонтане украшене гомилом лего коцки са којима је Борхес опљач- као кафкијански свет Достојевскових идиота.