19. јануар 2017.

КАФКИНА ФОНТАНА (Причица о паралаксама)


            Насловница књиге изабраних песама КАФКИНА ФОНТАНА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАФКИНА ФОНТАНА
(Причица о паралаксама)


                   Све је почело одједном. Свет мученика је изашао из музеја на улицу. Држао се неизбораних делова лица, као у мењачници, усредсређен између уложеног и добијеног знака неједнакости. Лакоћа једног, случајно остављеног, ковчега подсећала је на остатке Кафке. Неки чудесан мир извирао је из гримаса метафора необразованих читалаца. Метафора? Да, метафора. Под милионима капи екстремних падавина Кафкин кишобран је изгубио смисао. Процес сваке његове приче личио је на причу процеса у коме је препознавајући оца заборавио мајку. Роман о стубовима културе нарастања: лишајева, брадавица и ожиљака будних снова. Хладне нити непреведеног речника поезије дубиле су ров у зеленом леду прозе с којом се требало суочити дан после Кафке. Усред забуне са преводима значења искрсли су ликови Аћинових дописивања – писма Кафкиним текстовима, онако како то, само, Аћин уме да преради.
                  Међу светом на улици несносни глас шкрипе сфера. Као у гимнастичким салама тзв. позоришта. Све је почело одједном. Изборани делови лица полусвета нешто су славили у свом непровидном замку. На улици никоме од њих није сметао ковчег са Кафкиним остацима. На једној клупи, дубоко иза, у парку пејсажа црно-беле позадине, Борхес је мучио Сократа тракта- том о Христовим дилемама. На местима, која је требало сугестивније повезати, Достојевски би се позвао на Кафкино сликарство неизбораних делова лица света изашлог из препарираних сенки недовршене прошлости.

                  Из правца непровидног замка допирао је јецај историје историја. Процес плача увек треба да личи на плач процеса – додавао би Аћин у својим лаким женским причама о тешком култу страсти. Љубоморе и непристајања, чак и у начелу, на деобе и сеобе са којима је Црњански покорио Итаку, Лондон и Београд. Све се завршило одједном. Неко неважно неприметан склонио је са улице ковчег са Кафкиним остацима. На истом месту, по зачуђујућем склањању, отвориле су се каверне Кафкине фонтане украшене гомилом лего коцки са којима је Борхес опљачкао кафкијански свет Достојевскових идиота.