17. јануар 2017.

Зоран M. МАНДИЋ КЛАСИК СРПСКЕ НАИВЕ



                                           КЛАСИК СРПСКЕ НАИВЕ


          Радови наивних сликара, без обзира о ком аутору и којој школи је реч, током историјског хода и учешћа у пољу послова и сензација уметности, традиционално су личили на хтонски, готово задовољавајући споразум, који инсистира на поетичким предикатима сугестије да се насликају људска бића, представници и становници флоре и фауне, као суверени делови природе.
          И њене космичке магије.
          Наивни сликар увек има потребу да пренесе на платно, или другу одабрану подлогу, оно што види, али уз озбиљно уважавање чињенице да се и његов поглед темељи на стваралачкој индивидуалности. И то оној, чији се предзнаци, односно пут, или боље вербализовано стаза, вијугаво креће и премешта у хоризонту непосредног реализма. Кроз чију ауру они изражавају поставке свог наивног субјективизма. Спајањем искрености и истине властитог чулног опажања. И његове онтолошке преферираности. У извесном смислу то је и путања, или путовање кроз орбиту сопствених осећања. Емоционално кретање које одликује динамика радости откривања и техника простодушног ликовног приповедања. Нарација са вибрацијама сна. Дружење са предметима и детаљима природе у којем се наивни сликар бави мање устројеним формализмом њихових облика, а више интензивном маштовитом игром сликовности. Њиховим одвојеним контекстима из стварносног. Илузијом, односно питањем, како се: форме, боје, звукови, односи, нијансе и разлике међу њима – могу посматрати и бележити, као нова својства/легитимације објеката.
              Као интегритет једне заједничке/недељиве „партитуре“.
              Таквом ликовном кругу, као један од њених најистакнутијих репрезената, неспорно, припада, диљем Србије и света, сомборска сликарка ИВАНКА ЈОВАНОВИЋ.
Она је насликала својеврну фрескну похвалу, песници би рекли оду, животу и природи. Њене слике су сентиментално обојене, готово поетски меке, тихе и сетне.
              Пажљивом оку неће промаћи да оне у себи носе све карактеристике суверене сугестибилности, односно онај лик субјективности стварања, која код истинских мајстора палете настаје као одраз рефлексија: објективног, универзалног и општељудског. Такве imago-обојенице, као да (нас) оживљавају, враћају снагу и расположење, носе спасоносни лек за носталгију, склањају меланхолију, појачавају и ваљају стишаност  проживљених и доживљених лепота. Њихових историјских, онтолошких и библијских култова. И управо естетика те екстатичности, коју покрећу експлатантне моћи пејсажа и других призора Иванке Јовановић, дата је посматрачевом оку, као несебичан доживљај суптилности оригиналне креације у коме могу да уживају и сањари.


              И да из те несебичности, по природи утилитарне и лековите, науче да се слике рађају, само, кроз пројекцију свести о феномену живота, као јединственом скупу «малих ствари» и живљења, те да слика постаје слика, или сликом, тек као отисак, са незаобилазним личним печатом на његовом дну, оних порука живота, које нису: громогласне, громопуцеталне, бучне, нападне и запаљиве, већ, без великих ликовних идеологија и филозофија, сконцентрисане у језик позива на живот и живљење.
              Љубав и радовање.
              Зато када се уђе у ликовни свет Иванке Јовановић тамо ће на дочеку доминирати присутна неописивост природе, која недостаје фактној свакодневици. И њене дескрипције. Том неописивошћу господари идила. Лична и заједничка. Лирска, епска и метафоричка. Све је у њој под покровитељством неуморног лика једног од имагинарних торњева српске цркве. Та храмволикост призора идиличних пејзажа, крајолика и панорама једнака је вери у лепоту. У искреност веровања. У припадање Богу. Својој вери. Својој молитви. Свом народу. И својој аутобиографској и националној повести и њиховим  „годишњим добима“.
             Иванкин идеал природе (и свих оних богоцентричних пулсација), који она непрестано размењује са свим активним облицима живота, није настао као збир различитих техничких поступака и проседеа, већ, као убедљиви резултат/исход стилски високо дотераног наивног сликарства са истинским осећањем дивљења према природи, животу, људима и свом националном, славском, историјском и емоционалном идентитету.
             Треба посебно истаћи да кроз конфигурацију једног таквог осећања у којем поред обожавања природе и строгог придржавања основа формалних ликовних форми, нарочито у конципирању сложене композиције „наиве“ – до пуног изражаја долази вештина имагинирања савремене историјске фреске српског народа. Иначе, Иванка Јовановић насликала је готово целу, глобалну, слику те историје, што скоро да није урадио ни један српски сликар, па ни Урош Предић. Слике: Сеоба Срба под Чарнојевићем, Устанак у Србији 1941, Косовски рањеници, Косовка девојка, Косовска мајка, Избеглице 1991-1995, Вук Караџић, Свети Сава, многе иконе.
             Мајка Србија, која привилеговано заузима повлашћено место у представљању и представама комуникације са историјом Срба и Србије са краја прошлог века, и прошлог ни мало радосног и срећног миленијума, може се означити као знамење, путоказ и проглас тог национално-патриотског сегмента сликарства Иванке Јовановић, кроз који она, у извесном смислу, реферише и друге основе и ослонце своје ликовне поетике, онако како су свој песнички програм исказивали Пушкин у песми Споменик, а Дучић у стиховима Моја поезија.
             У основном осећању, на сликама Иванке Јовановић саображени су тон, интонација и исказ њеног ликовног говора у коме је природа његов азимут, даљински оријентир универзалног даљњег људског хода и коришћења кроз судбину, историју, савременост и будућност. Кроз веру у Бога и његову апсолутизовану правичност. Светројну једнакост. Па, зато, као и да се чује са Иванкиних слика глас који поручује да је природа онај врховни васељенски простор, кроз чију пејсажну и рајску архитектуру човек треба да се креће и истом тежи.
             Као свом највишем идеалу.


              Симболи те архитектуре у ликовима шума, река,  снежног покривача, птица, облака, печурки и сунчеве постељине – господаре доминацијом на Иванкиним сликама, сугестивно дочаравајући атмосферу живота.
              Спајајући је, још сугестивније, у контекст хармоније целине која се жели саопштити.
Зато, пејсажи Иванке Јовановић нису, само, обојенице просте фигурације, или „наивно стање“ њихове ликовности. Они по себи – као, већ поменути у тексту несебичан гест и дар за друге, за свако добронамерно људско око, срце и душу – склапају простор једног универзума. Једне космогонијске сензације. Заједничку авлију, и то, не проклету, и не тесну, већ авлију за сва створења и створове, којима је Свевишњи подарио живот. Своју доброту. Научио их заједничком дисању. И заједничким играма.
             У тој „малој“ васељени, малој, као „мала песничка кутија“ Васка Попе, Иванка Јовановић је записала најважније фрагменте из „историје“ интиме оног што није желела да заборави. И што није, и није хтела, да заборави. Од муке косовских јунака, одлучности сеобе Србаља, широкогрудности мајке Србије, па све до последњих литијских каравана српских избеглица. И ништа није хтела да остави непоменутим у једном од најлепших албума српске наиве. Српског колорита. А, готово, на сваком милиметру тог наративног колорита сусрећу се сведоци у ликовима „грађана“ флоре и фауне: галебова, мачића, јежева, пужева, петлова, лептирова, птица, или коња. Линије,  које у живом ликовном саобраћају затварају магичним контурама препознатљивост њихових гестова, хармонизоване су као нотни састав сложеније музичке композиције.
            И то увек се „гласољивим“ либретом и еуфонијским расположењем.
А то може да имагинира и досегне, само, онај сликар, који попут Јовановићеве гаји илузије да се нарушена ововременост може улепшати или да се неким уметничким утицајем може мењати. Јовановићева свет на својим причљивим сликама позајмљује из неугасиве антрополошке наде да он може бити онакав каквим га она измишља. И режира својом бујном маштом. А, што је своју кулминацију нашло на њеној слици Рај. Интонација тог бешумног рајског пева позива природу и њене (с)твари на дружење са људима, али и на истину да уметничко стање није спојиво са дневним калкулима и прагматским егзистенцијалним ангажманима – који се нажалост исцрпљују у горким и суровим опкладама са временом. Његовим „жирантима“ и „хипотекама“. По схватању сликарства Јовановићеве, уметничко дело је цивилизацијска шифра за оно што је вечно.
             А, вечна је природа.
             И жеља да се тој вечности приближи вечност живота њених портрета.
             Божијих потомака.
             Зато је, само, једна Иванка Јовановић. И у овом трећем миленијуму. Тридесет пет лета стварања и осмдесет година живота у два века и два миленијума – чине заједницу једног века. Века којим Иванка Јовановић гордо корача и са својим другим успесима. Са своја три сина, са унуцима и праунуцима. Са вером у непролазност лепоте. У њену ликовну непролазност. С тога разлога треба и нагласити: да је више објективности и смисла за праве ликовне вредности и прегнућа, нарочито међу онима који те вредности уређују – и који не могу да се одупру смешним улагивањима својим „жућкастим божанствима и тотемима“ оних, које они фаворизују без покрића – дело Иванке Јовановић било би и званично уврштено међу најзначајнија остварења, и то не само српске наиве.
              У којој она слови као неспорни класик, раван угледу и слави Генералића, Рабузина, Хегедушића, Брашића, или Халупове и Стојкова. Добила би са правом истакнутије, припадајуће место у том трагикомичном, по свему централизованом, клановском контексту, као један од доиста ретких сликара, који је нажалост више признат у свету, него ли, у свом и Вељковом Раванграду и својој Србији и Црној Гори.
             Међутим, иако далеко од сумњивих медијских прогласа, халабуке, билд-бордова, звона и звонара, Иванка Јовановић носи круну класика српске наиве, суверено следећи и остварујући истински ентузијастички труд своје творачке енергије.
             И стваралачке имагинације. Испевши се, и без помоћи других, на сам врх незаобилазности и озбиљности једног опуса. И његових океанских димензија.

Сомбор, На Свету Петку, 2004.




Нема коментара:

Постави коментар