ODLAZAK VELIKOG „BIBLIOTEKARA“ DRAGA ĆOPIĆA IZ APATINA

                      ODLAZAK VELIKOG „BIBLIOTEKARA“

          Kako se oprostiti od iskrenog prijatelja u trenucima neverovanja koje prevazilazi moći  ljudskog uma da prihvati ono što se desilo? Kako se prepustiti činjenici da se opraštate od prijatelja u čijem je duhu i  osećanjima  prijateljstvo  bilo vrh vrhova svih vrednosti?  Da, pitanja je mnogo, ali i ona su, sa vama i sa mnom, zbunjena, jer ne mogu da računaju na odgovore, koje traže i koje je gotovo nemoguće očekivati, a kamoli  naći. Zato fraza o nedostajanju reči za sve što se ne može iskazati ovde u tekstu  ima smisla i istinita je. Nedostaju nam, zaista nedostaju, reči u ovom sećanju.

            Vest da je iznenada prestalo da kuca srce DRAGANA DRAGE ĆOPIĆA(1947) potresla je duboko pre svih  njegove iskrene i odane prijatelje. Mnogo dublje nego što tuga može da ispuni telo i dušu. I reći će oni odmah i uvek da - ne veruju. Da je sve to neko u javljanju te vesti pogrešio, zamenio podatke, imena i bolničke liste. Nažalost izveštaji lekara i mrtvozornika govore nešto sasvim drugo.

            I evo iz te podmukle istine dopire glas.

            Srce Dragana Drage Ćopića prestalo je da kuca 28. januara u „dvorištu“ njegove magične biblioteke na apatinskom Kružnom nasipu broj 165. U gradu u kojem je školske 1966/67, u klasi prof  Olivere Desnice,  postao učenik druge generacije Gimnazije „Nikola Tesla“ zajedno u razredu na prirodno-matematičkom smeru sa: Dušanom Mandićem, Đurađom Beokovićem, Milicom Majstorović, Stankom Šakićem, Marinom Đurašinom, Nikicom Nikošom Radakovićem...I odmah kao srednjoškolac  započeo sa isticanjem svoje intelektualne radoznalosti i enciklopedijske erudicije. A, sve to kao zagovornik  one svima poznate usamljenosti, koja nas ponekad, kako je to isticao Vilijams Tenesi, slama, koja nam gazi san ili uništava naše zore. Iz te usamljenosti Drago je na volšebni način započeo gradnju svoje velike Biblioteke na dvanaest spratova sa dvanaest hiljada knjiga iz: filozofije, istorije, matematike, književnosti, nauke, religije, umetnosti i mnogih drugih oblasti u kojima je delovao i deluje ljudski um sa  kojim je, poput Marka Pola, Drago jezdio talasima intelektualne i stvaralačke imaginacije. Njenim nesagledivim okeanom. U kome o tome ponešto govore njegov tekstovi objavljeni sedamdesetih godina prošlog veka na stranicama časopisa Polja i Savremenika. Drago je tu VELIKU BIBLIOTEKU, veoma poznatu u intelektualnim krugovima Srbije i eks Jugoslavije podigao u svojoj porodičnoj kući, kao skup kamenih, iliti, lego, kocki velelepne piramide  čudesnog opusa njegove čitalačke i sakupljačke strasti. Nažalost, odlaskom našeg VELIKOG BIBLIOTEKARA na mesto gde prestaju oblici svih stvarnosti, prestala je i potreba za iznošenjem drugih odrednica iz biografskih: dadoteka, statistika i evidencija. A, sve to internetskog - karaktera, profila i formata.

            Drago je nosio u sebi  energiju za imaginiranje sveta u kome biti slobodan znači: dostići smisao i shvatiti da su uspeh i poraz na metaforičkoj ravni života jednako katastrofalni. Njegove ljudske posvete bile su okrnute i usmerene prema ljudima koji se nisu merili samo kvadratima, zidovima i novcem. Sa misijom u svom tananom emocionalnom duhu merio je dubine, visine i širine egzistencijalnog sveta. Njegov san je bio san za ljude čitaoce. Za ljubav i lepotu bez kojih je svaki smisao bezvredan i uzaludan. I nesagledivo - tragičan.

            Ne možemo da verujemo da je jedna zdravstvena bezazlenost mogla da sruši diva Draginog duha i intelektualne korpulencije. I kondicije. I dok sam ovo pisao otvarale su mi se slike njegovih sjajnih predavanja apatinskim srednjoškolcima i onog razvučenog osmeha sa kojim je duhovno i retorički pleneći: uveseljavao svoje sagovornike. Iako spolja fizički tanan, skoro krh  - unutra, u sebi, nosio je blago nežnosti. Mnogo nežnosti, koju je ispoljavao na sebi svojstven i autentičan način. I šta sada, posle  njegovog nezamislivog kraja? Da može da odgovori, rekao bi – da je u pitanju performans sa čijom izložbom je požurio pre svoje 70-te. I to na biciklu kao Emil Sioran. Da li je i ta njegova neštafelajna bravura sestra i brat njegovog apstraktog skeniranja sveta? Sveta bizarne matematike i nosoroga iz čijih notnih svesaka odzvanja magični glas Tom Vejca? Ne, ne znam, iako je neznanje najteže naučiti, rekao bi Borhes.

            Drago, nam odlazi usred zime. A, kao da ga je neko juče ukrao, ili poslao na kraći odmora, da u digitalnoj eposi završi svoje klasicističke  ideje o telu i duhu knjige. O wihovoj zajednici bez koje ne bi bilo ni Biblije, ni Braće Karamazovih Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ni Oblaka u pantalonama Vladimira Vladimiroviča Majakovskog, ni svih drugih prošlih i sadašwih biblioteka sa ovako moćnim naslovima u svojim rafovima od hrastovih dasaka. Istih onih: od koji je Dušan Mandić napravio police za svoju matematičku biblioteku. 
            Imao ih je Drago, mnogo, i više od toga nosio ih skrivene u sebi i svojoj usamljeničkoj skrajnutosti na rubu grada Apatina, tik uz levu obalu Dunava. Ideju biblioteke optočene  „celofanom“ iza čijeg nevidljivog paravana odjekuju glasovi. neprevaziđenih likova iz galerije brojnih naslova Istorije ironije. Pa, i sarkazma.

            Drago, doviđenja. Ne zameri mi na rečima koje su mi danas nedostajale. Neka ti je laka ova srpska zemlja, hvala i slava i slava što si postojao VELIKI BIBLIOTEKARU.

U ime odanih i iskrenih prijatelja Drage Ćopića

                                                                                                         ZORAN M. MANDIĆ

U Apatinu, 29. januara 2016. god.