25. јануар 2017.

АУТОПОРТРЕТ


ЗОРАН М. МАНДИЋ


АУТОПОРТРЕТ


Нисам ово ја
Кров аутобиографије цури на све стране
Птице панично узлећу са балкона
лакомислене библиографије
Објављују ме
неки из нехата
неки из страха од  повлачења са
сцене оног који је ја
који усред фокнеровског беса
Граматике опалог лишћа у 
продавницама ваздуха
надзире крајносну тишину  пресахлог
потока разлике
магично дисање траве на жеги тренутка
Линију лица подупире лирика  означеног
детаља прозе наслеђа
На мајку си – говорили су ми у детињству
Збуњивала их је
једноставност њеног израза лица са
којим сам излазио на улицу
пешачио предграђем кроз насиље
токова постмодерне архитектуре
Не плашећи се у шетњи  случајних литијаша
колекционара разбојничких маски
библиотекара балсамованих мирисом прашине
Гледао сам да прођем 
скученим ходницима напуштеног лавиринта
без бојазни од оног што се не види када
Бог пролази
У  мојој шетњи простор се смешкао са слике
Spring Ince Essenhigh
Остављао сам на улици разгледнице пролећа
Описе у којима лоши песници пуше марихуану
Опхрвани опусом  густог зеленог дима
Празнине
Ово заиста нисам ја
чак ни онај са сахране мајке
Панично уплашене птице виделе су је
како на пијаци купује прве лубенице из Дероња
како певуши –
Витешки је умрети од инфаркта
Oдједном
као када се запали срце
експлодира мисао испред улазних врата
Пакла
Аутопортрети губе битке
налик на муке малих зелених гњида
Из Метохије
отераних белосветских просаца
Нестају у понорима пожутелих слика
Заборава
У дворишту прецртаног Раја срушено је
огњиште Чистилишта
Повучени су божији нацрти из
Приручника фантастичне човекологије
Бесповратно је одложена берба јабука
На крају песме поручује ми мајка – 
преспавај у несебичном музеју
Неће ти нашкодити комад сачуваног ваздуха
у њему
Можда ће баш тамо продисати твој

Аутопортрет