26. јануар 2017.

НЕОДОЉИВ СТВАРАЛАЧКИ ИЗАЗОВ

 


Зоран М. Мандић

НЕОДОЉИВ СТВАРАЛАЧКИ ИЗАЗОВ

Определење Ликовне колоније Колут-Мандић да овогодишње окупљање, 26-то по реду, буде у знаку истакнутих имена савремене српске вајарске сцене, представља, не само, занимљив уметнички искорак, него и стратешку мудрост, која одликује њен идејни, концептуални, стваралачки и представљачки развој. Драж те занимљивости  ситуирана је у координатама набоја тематске заданости јунаци и њихови коњи са ослоном на промишљање и истраживање мита и фигуре коња у традицији Српског епа у којој он слови за симбол лепоте, верности, мушкости и части.
         На лествици Историје разнородних уметничких инспирација, књижевних, ликовних и музичких, естетске представе фигуре коња заузимају високо место. На том симпозијуму, поред познатих записа о: Херакловом Ариону, Букефалу Александра Македонског, Инцитатусу, кога је Калигула прогласио за римског сенатора, Сервантесовој и Дон Кихотовој Росинанти, или Нептуновом морском коњу Хипокампусу, равноправно стоје и „биографије“ из редова коњице у којој су кроз десетерце Српски епских песама јахали: Марко Краљевић на Шарцу, Страхиња Бановић на Ћопину, Милош Обилић на Ждралину, Војвода Момчило на Јабучилу, Хајдук Вељко Петровић на Кушљи, или Дамјан Југовић на Зеленку. У вези тог историјског памћења не треба заборавити да је Јабучило Војводе Момчила први опевани митолошки коњ у Српском предању. Јабучило у именику митолошких коња, уз Хелену Пегаз, слови за једине крилате коње.  Уз ова навођења треба истаћи да легендарни  Ждралин Милоша Обилића важи за највишег српског коња, који је заједно са својим легендарним коњаником изгубио живот у Косовском боју, са напоменом да је у тренутку погибије имао десет, а Милош четрдесет година.  Вредно помена је и усхићење великог немачког песника Гетеа, који је за Шарца Марка Краљевића рекао да је „коњ над коњима“ у односу на кога су сви остали светски познати коњи „били сам обична ждребад“
Идеја Ликовне колоније Колут-Мандић да се на њеном овогодишњем вајарском сабору у имагинативно-вокацијски фокус  поставе разнотоне легитимације коња, које су кроз Историју одбране и части српских држава у ратним вихорима јахали њени најпознатији јунаци, отвара веома битан простор за сажимање националне свести и пажње у окретању, како је то Тит Антоњони сликовито поручио синтагмома – самом себи, као битном понашању у неговању и чувању колективног памћења. Неразлучиви део на фону те инспирације је и могућност обнове промишљања свих предиката, које вајарство нуди у пољу: линије, површине, волумена, симетрије, пропорције и ритма, као елемената за сажимање тродимензионалне пластике феномена и геометрије скулптуре. Наравно да је такав изазов стваралачки неодољив.


Апатин, 9. септембра 2014. год.