17. јануар 2017.

LJUDI NE UMIRU, ONI SE PRETVARAJU U SVETLOST

                       
                                                 Lavirani crtež Andrije Šaranovića


LJUDI NE UMIRU, ONI SE PRETVARAJU U SVETLOST

(Model kritike jednog otvaranja)

Dame i gospodo,

       Sa velikim zadovoljstvom sam se pridružio ovoj zajedničkoj izložbi, odnosno svečanosti sa kojom ona obeležava lep jubilej postojanja jedne likovne grupe. I da vas podsetim reč je o likovnoj grupi AMV, nastaloj pre trideset godina, a u kojoj su se dobrovoljno našla dva slikara, A – Andrija Šaranović i M - Mirko Ćirić i jedan vajar V – Voimir Dedejić. Ali, pre nego što čujete glas mojih utisaka o izloženim radovima, napraviću jedan neobavezan uvod, uvod koji se poput mosta postavlja između razdaljina dve tačke, dve strane, ili ako hoćete dve provalije, preko kojeg se prelazi i prelaze svetlost i mrak, putnici, beskućnici i umetnici zajedno. U pokretu preko tog metaforičkog mosta mašte oni - putnici su uvek koren matematički izvađen iz hemije zajedničkog imenioca. Moram da primetim da je ova grupa nastala, kao ekscentrični oblik druženja, bez manifesta, odnosno bez teksta proglasa koji proklamuje osnovna načela umetničkog stvaralaštva grupe. Podsetiću da su se u prošlosti osnivale umetničke i književne grupe kojima je bio cilj da se radikalno suprostave vladajućim umetničkim ili književnim konvencijama. U istoriji tih grupa su signalisti na čelu sa našim Miroljubom Todorovićem, futiristi sa Vladimirom Majakovskim i naravno čuvena Šejkina Medijala, koja je zagovarala imaginiranje fenomena tzv. integralne slike i integralnog slikarstva. Postmoderna je poslednji pokret, da ga tako figurativno nazovemo, koji je stremio razbijanju svih konvencija, odnosno slobodi upotreba poznatih iskustvenih opcija, montaža, jezičkih masaža i uglavnom manje ili više uspešnih eksperimenata.Grupa AMV nije nastala tako, njeno rođenje treba vezati za zadovoljstvo u isticanju, više komšijskog, nego poetičkog poverenja sa kojim su se Andrija, Mirko i Voimir obratili pre 30 godina jedan drugome,
       Poznata je istina da svaki slikar, ili vajar, bio on Karavađo, Milorad Bata Mihailović, El Greko, Roden, Mur, ili Brankuši, ako je želo da uspe u polju svog izraza morao je od početka stvarati i mukotrpno graditi svoju povest. Stvaranje povesti je borba za svoje mesto bez čijeg osvajanja svi napori ostaju u pokušaju obavijenom paučinom i maglom u čijoj vlagi sve truli i propada, čak i izvod iz knjige rođenih.
       Ali, pošto ovo nije predavanje veće zaista mala svečanost okrenuću se mojim utiscima o ovim izloženim radovima i njihovim autorima.
ANDRIJA ŠARANOVIĆ je veoma zanimljivi slikar. Njegova posebnost je u tome što nije bio talac veronauke slikarstva, pogotovo, što su mnogi njegovi savremenici olako, gotovo epigonski, prešli sa kulta Boga i svetaca na kult likovnih veledostojnika. On dobro razume da je u slikarstvu, kao i u poeziji, matematici i muzici, verovanje u sebe obaveza. Na njegovim crtežima, naročito onim rađenim u tehnici laviranog tuša, distonira novozavetna priča o večnosti i njenim simbolima i to kao zbiru svih prošlosti. Taj duh njegovih crteža  projektuje se, kroz složene asocijacije, na sve stvari koje nas loše i merkantilno okružuju. Njegovi crteži najviše liče na infiguralne apstraktne kompozicije, koje nesebično emituju energiju svetlosti. O crtačkoj tehnici ospoljenoj uz pomoć laviranog crteža Šaranović zna sve. On na tim crtežima sjajno rukuje i posluje sa svim likovnim elementima, linijom, koloritom, tonom i teksturom. Posmatrajući njegove crteže setio sam se reči Nikole Tesle izrečene u jednom njegovom interviju iz 1899. godine, a one glase: Sve je svetlost,dakle i slikarstvo. U jednom njenom zraku je celokupna čovekova sudbina, sudbina jednog i svih naroda, kao i sudbina slikarstva. I nijedan čovek koji je postojao nije umro. Pokojnici, ili odšelnici, kako ih je slikovito nazivao naš večni likovni velemaestro Milić od Mačve, kaže Tesla, nikada ne umiru, oni se pretvaraju u svetlost i kao takvi postoje i dalje. Tajna je u tome da se te svetlosne čestice povrate, restituišu u prvobitno stanje, a to je vraćanje u prethodnu energiju. Hristos i još neki znali su tu tajnu. A, zašto sam Vam večeras citirao Tesline reči. Zato što u osećam svetlost i energiju Šaranovićevih crteža.
MIRKO ĆIRIĆ strpljivo iza svog štafelaja gleda kroz sočivo nevidljivog teleskopa nastojeći da se približi detaljima kosmičke geometrije. koja lavira između postulata euklidske i neeuklidske geometrije. Njegov kolorit je duhovit, često nepotrebno naglašen. Kolorit je uvek dobar ako je neoficijelan, kada je čak stišan kao na platnima Zorana Stošića Vranjskog. Slikari moraju da znaju da kolorit postiže likovnu razliku kada u njegovoj zelenoj posluje sav svetlosni spektar, 30 ili 40 nijansi zelene ili zelenog o čemu ponekad svedoče pasteli Vaše sugrađanke Snežane Davidović.

Skulpture VOIMIRA DEDEJIĆA idejno se naslanjaju na kritička zapažanja nekih istoričara umetnosti po kojima se u vajarstvu mnogo toga banalizuje u smislu što skulptori klešu i vajaju u kamenu, drvetu i glini prizore na koje je ponosna nauka njihovog detinjstva, igra lego-kocki sa logikom igre linija i sečica, koje obavljaju poslove za potrebe dnevnog ukusa. Skulpture su oblici među oblicima rekao bi pesnik Borhes, neobične siluete koje čovekova mašta smešta među ostale oblike koji ispunjavaju dvolični fizički prostor. A, mašta se najčešće oslanja na jezik metafore. U vajarstvu mašta često preteruje dovodeći ideje vajarstva na klizavu ivicu apastraktnog asociranja, na Murovu rupu, ili Brankušijev obelisk, na inventar likova, obilika i figura iz odbačenog božjeg rečnika, koji su, i koje su opredmetili svet bez Tesline svetlosti i energije. Vajar Dedejić je potpisao neke od zanimljivih skulptura ili silueta.
Eto, to su moji utisci, a kada god imam priliku da nešto kažem o umetnosti setim se jedne mudre misli koja glasi. Najsurovije iskušenje za umetnika je kada nastoji da bude genije. Umesto toga umetnost treba da je poput ogledala koja održava našu unutrašnju sliku .Najteže je kada gledajući sebe u tom ogledalu umetnik vidi El Greka, Leonarda, Direra ili Milorada Batu Mihailovića. El Greko je voleo da kaže da je najteže u slikarstvu, kao i u životu, naučiti neznanje i neverovanje.

I da završim ova grupna izložba, čak i ako je retrospektivna,  je metafora jednog trodelnog ogledala u kome su članovi grupe AMV tražili svako za sebe svoj lik, svoj sekundarni identitet. Onaj iza koji nikada ne prašta
Pozdravljam ovu svečanost i izložbu proglašavam otvorenom.

POSLE SVEGA:

Sa ovim tekstom nisu se saglasili neki. Napisao sam ga pretpostavljajući jedno takvo neslaganje, a pisao sam ga sećajući se velikog srpskog slikara Dušana Ćurkovića Ćaleta (1923-1985), koji je jednom prilikom rekao – Lepi moj, zapamti - Govornici najviše lažu na sahranama i na otvaranjima likovnih izložbi, piši, ali ne čini to!



Kula, 3.novembra 2011. g. ZORAN M. MANDIĆ