ПУТ СПАСЕЊА
„ОДБЕГЛИХ“ ПЕЈСАЖА
На сликама ЗОРИЦЕ МЕДИЋ снажнo фовистички пулсирају призори, које она дочарава
представама имагинарних портрета природе везаних за приморски дух и
медитеранску душу Херцег Новог оличеног у топониму прве капије на улазу у бококоторски
залив. Тако осмишљени „искошени“ пејсажи најбилижи су говору карактера необично
повезаних фигура ликовног провизорија у коме се, између полова импресије и
експресије, одвија сложена питорескна расправа о светлости, њеним дифракцијама
и аберацијама. У оквиру те расправе пажљивом посматрачевом оку неће промаћи
настојање о имагинирању, скоро апстрактног, пејсажа у коме је најтеже ликовно
означити заклоњену област познату као „геометријска сенка“, или еколошка места
за неистицање светлосних знакова и акцената. А, због техничког остварења тог
настојања пејсажи Зорице Медић суверено се доимају као „одбегле“ призорне
представе у којима кактуси, попут синапси, повезују „пут спасења“ смисла и
неурона слике. И одговоре онима, који ће можда упитати: „Шта припада пејсажима,
који нису од овог света, да ли прикази најсугестивнијих описа боја, поготово
оних психолошких?“. У процесу таквог остварења назире се и занимљиво
селектирана симболичка грађа са ликовима: једара старих барки, назнака близине
мора и његових обала, геометријских слика залазака сунца, колажираних форми
крајолика и манастирских торњева и пиргова, који подсећају на мит чувеног
египатског светионика Фарос у Александрији на ушћу реке Нил. Кроз то назирање
дистонира и наклоност за поштовање, па чак и фаворизовање, обавезе сликара да
научи како се препознају карактери боја у „нападу“ или „одбрани“ ликовне игре у
којој се „напада“, или „брани“ оргинал сопствене идеје. У опредељењу за
„терапију“ те и такве наклоности сликарка се заложила за постављање пејсажа
испред других, поготово фотореалистичких призора, и то у озрачју одраза мисли и
слика меморисаних као гравитационо поље у коме се приземљују скривене нијансе:
црвеног, зеленог и жутог међу бојама, које говоре језиком памћења да би
затвориле пакосни „круг ћутања“ о култури која нас окружује својим идентитетом
и ненаметањем и њиховим игнорисањем. Отуда и могуће афирмативно поређење ових
слика са порукама садржаја фуснота из „земље“, која се зове сликарство, а из
којих се може много сазнати о дисквалификацијама трећелигашке „владавине“
ликовних: накарадности, бофла, кича, неписмености и баналног цитирања пејсажа
са календара туристичких организација и богатих фирми.
Фебруара 2016. год.
Нема коментара:
Постави коментар