17. јануар 2017.

ПУТ СПАСЕЊА „ОДБЕГЛИХ“ ПЕЈСАЖА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

                 ПУТ СПАСЕЊА „ОДБЕГЛИХ“ ПЕЈСАЖА

На сликама ЗОРИЦЕ МЕДИЋ снажнo фовистички пулсирају призори, које она дочарава представама имагинарних портрета природе везаних за приморски дух и медитеранску душу Херцег Новог оличеног у топониму прве капије на улазу у бококоторски залив. Тако осмишљени „искошени“ пејсажи најбилижи су говору карактера необично повезаних фигура ликовног провизорија у коме се, између полова импресије и експресије, одвија сложена питорескна расправа о светлости, њеним дифракцијама и аберацијама. У оквиру те расправе пажљивом посматрачевом оку неће промаћи настојање о имагинирању, скоро апстрактног, пејсажа у коме је најтеже ликовно означити заклоњену област познату као „геометријска сенка“, или еколошка места за неистицање светлосних знакова и акцената. А, због техничког остварења тог настојања пејсажи Зорице Медић суверено се доимају као „одбегле“ призорне представе у којима кактуси, попут синапси, повезују „пут спасења“ смисла и неурона слике. И одговоре онима, који ће можда упитати: „Шта припада пејсажима, који нису од овог света, да ли прикази најсугестивнијих описа боја, поготово оних психолошких?“. У процесу таквог остварења назире се и занимљиво селектирана симболичка грађа са ликовима: једара старих барки, назнака близине мора и његових обала, геометријских слика залазака сунца, колажираних форми крајолика и манастирских торњева и пиргова, који подсећају на мит чувеног египатског светионика Фарос у Александрији на ушћу реке Нил. Кроз то назирање дистонира и наклоност за поштовање, па чак и фаворизовање, обавезе сликара да научи како се препознају карактери боја у „нападу“ или „одбрани“ ликовне игре у којој се „напада“, или „брани“ оргинал сопствене идеје. У опредељењу за „терапију“ те и такве наклоности сликарка се заложила за постављање пејсажа испред других, поготово фотореалистичких призора, и то у озрачју одраза мисли и слика меморисаних као гравитационо поље у коме се приземљују скривене нијансе: црвеног, зеленог и жутог међу бојама, које говоре језиком памћења да би затвориле пакосни „круг ћутања“ о култури која нас окружује својим идентитетом и ненаметањем и њиховим игнорисањем. Отуда и могуће афирмативно поређење ових слика са порукама садржаја фуснота из „земље“, која се зове сликарство, а из којих се може много сазнати о дисквалификацијама трећелигашке „владавине“ ликовних: накарадности, бофла, кича, неписмености и баналног цитирања пејсажа са календара туристичких организација и богатих фирми.

Фебруара 2016. год.