26. јануар 2017.

ТАЧКА



ЗОРАН М. МАНДИЋ


ТАЧКА
есеј о означитељки



            Сићушна, као траг убода, не одваја се од улоге означитеља. Не робује руци, која је преписује. На крају је сваке реченице. На последњем непремостивом зиду интерпункције. Иако је, не траже, она нађе свакога, чак, и оне, који јој се удварају запетама, или желе да је подмите двотачкама. Тротачком. Увек је испред, или иза себе. У апсолутној тачности оног што једино означава.