16. јануар 2017.

ЦИНЦАР/ПРИЛОГ ЗА БИОГРАФИЈУ (НЕ)УПОРЕДИВОГ ПЕСНИКА (За Николу Цинцара Попоског)




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЦИНЦАР/ПРИЛОГ ЗА БИОГРАФИЈУ
(НЕ)УПОРЕДИВОГ ПЕСНИКА        
(За Николу Цинцара Попоског)

Он је хтео да додирне
Честицу суштине
Умом и душом
Оком и дахом
Језиком је уобличавао портрет
Светске књиге живота и смрти
Вере
По којој је живот само опора
Пред-поставка
Слаба оцена из рачунања
Предпоставке смрти
Уписане помешаним
Малим и великим словима
На лексичким страницама свитака и
Томова прекратко ошишане
Библиотеке
Постмодернистичке наиве о
Теоријским поделама неподељивог
Он пева из страсти
Од пре и од после
Рубљова, Јустина Поповића
Пушкина
Поетокрадице лутају кроз мрежу
Логоритама његових
Неукрадивих песничких поседа
У самодбрани се служи маштом
Доброћудног ритма алергије
Напиње насипе пликова на
Сопственој кожи
Убрзава рад срца
Још боље и још драстичније од
Ван Гога
Док је на блинд рамовима
Разапињао сликарство Гогена и
Његове бесмислице о
Сликању украденим бојама
Он чудесно боји тонове и одразе
Гласних жица
Поезије на свим језицима
Старогрчком, руском
Тибетанском, кинеском,
Српском и
Цинцарском
Његов потпис је великодушан
Суви печат на све
Нестварности неразумљиве стварности
Са свецима у глас пева својим гласом од
Мрвица и капљица
Злата, мрамора, теракоте и
Апсолута њихових метаболизама у
Ономе што је ово у
Овоме што је оно
Нумен ум мена
Пројекат видивида васкрслог слова
Не крије да ће свет изумрети у
Смрти поезије и поууке да часно
Умиру само
Најбољи познаваоци смрти
Он уме да позајмљује али само од
Себе живећи на граници
Другог света
Света целине

У болничком пављиону на
Бежанијској коси у Београду
25. Маја 2014. год.

 ДОДАТАК
(Скица за тумачење песме „Једна једита“ Н.Ц.Попоског)

        У овом додатку дотичу се и у различито смерованим правцима - пузе речи, комади реченица, са жељом да се обележи сасвим индивидуални тренутак једног даха. „Један једити „ о коме  сваки песник размишља једнако у животу и у смрти. Из полуреченичне синтагме „једна једита“ допире глас песника и љубавника, оног и онаквог који је метафорички и у љубави трагао за ликом уточишта вечене куће, са апсолутним лицем његове релативне Горње Белице. Клице из које је орао море да зором никну капи са памћењем зенице – најдубље воде Балкана и првог пуклог водењака. Да ли то посветитељ понавља муку из Шекспировог питања: „Куда да се склони драгуљ времена од његових дана?“. Да ли је то реч о лепоти вишег реда? Или упозорења целини на времешно  зрно праха када се у утчиште позову очи са листе вечности да уточе одабране у пузавице око зидова вечне куће? Не зна се, јер у важним преломним тренуцима, о промишљању хипотетичких стереотипа вишесмерности  и вишемислености, песници упорније ћуте од аналитичара, па чак и од Ф. А. Н. Песола коме се приписује да је рекао: „Бити само један (једити?), то је тамница, бити ја, то је уопште не бити. Можда зато, што не постоји ни један једини божји раб, био он филозоф, свештеник или војник, који би себе у потпуности разумео, као одраз „једне једите“ опсесије рачунате бројевима и
 (инте)гралима опчињености целином могуће егзистенције љубави. А, што би могло да се поклопи са изјавом једног есејисте о непостојању онтолошких доказа о томе ко је и шта је човек у било ком формату егзистенције „једитости“, уз опаску да критичари треба да (у)ћуте.
П.С.

        У пакету ово текста налази се и моје лично задовољство што је Душан Стојковић покренуо идеју о будућим есејистичким промишљањима, на страницама зборника „Шумадијских метафора“, књижевног стваралаштва преминулог земунског песника Николе Цинцара Попоског (1944-2014).