16. јануар 2017.

ПУТОВАЊЕ КРОЗ БЕЗВРЕМЕНУ АРТЕРИЈУ МИКРОКОЗМЕ



                               ПУТОВАЊЕ  КРОЗ БЕЗВРЕМЕНУ 
                                     АРТЕРИЈУ МИКРОКОЗМЕ

 Иако је, одувек, поезија била на самом врху извора потешкоћа књижевних тумачења, задовољство је када се у пољу тако сложеног изазова нађете очи у очи са књигом у којој се страст тумачења уједињује са лепотом читања. Наравно да је реткост те привилегије резервисана за песнике који се у својим текстовима несебично обраћају новим збиркама других песника. И то оних који за изразе свог бића и интелектуалних преокупација са великим умећем, из књиге у књигу, граде и изнедравају нова решења и форме лирских одраза, маштовито их стапајући у монолит поетичког континуитета, а да се при томе читаоцу обраћају низом нових језичких формализација и нацрта версистичких пакета.
 На сцени савремене српске поезије, последњих деценија евидентно оболеле од многих вирусних оболења и култова њених лажних и превазиђених домината, песник Благоје Свркота изборио се за повлашћено место у кругу песника из чијих стихова зрачи енергија свеже језичке крви.
 Оно што је најуочљивије у кретању раста, фигура и сазревања песничке мисије Благоја Свркоте везано је за градњу стубова његовог укупног  поетичког здања у коме свака његова нова песничка књига представља статички ослонац за плански осмишљено ново крило лирско-медитативне поезије. Такве грађевине плене, како магнетном привлачношћу своје архитектуре, тако и мозаичном повезаношћу стилистике њених ентеријера међу којима влада удружење логике понашања мисаоне светлости у лавиринтима емоционалних пејсажа.
  „Концерт из Вијене“, нова збирка Благоја Свркоте, од првог до последњег реда, испевана је у духу ове констатације. Њена појава, сугестивним сликама метафорички фаворизованих „метеорских киша“, наставља низ лепеза „углачаних и ланчаних мостова“ са градњама  лирских путовања започетих у њеним претходницама: „Где је Сентандреја“ (2005), „Путовање у Мисир“ (2009) и „Чекајући брод у Јерисосу“ (2010).
   Токови тог низа реторички, готово андрићевски, шармантно се „заплићу“ у екс понто немире бројних питања о томе шта јеси и шта заиста хоћеш, као отисци сећања са чијих „плоча нематерије“ проговарају „нервозе“ говорних разлика срца и мисли. И то оних разлика са чијих вертикала сежу регистрације најтананијих дрхтавих мелодија фенoменологије, онтологије и историје људског духа неретко „насуканог“ на хридине пакосних социологија и патологија свакодневља.
   Почетак и крај тих „судара“ у „Концерту из Вијене“ Благоје Свркота метафорички раздваја да би их, приземљујући једно у другом, на невидљивој површи „чистог жара емоција“, обновио у вртовима обичног света. Истог оног изнад кога се први у васељену винуо Гагарин, а кога су несебично, кроз Христосове беседе, гласове Ренесансе и друга историјска поглавља сликали и коментарисали: Рафаело, Леонардо, Донатело, Еразмо Ротердамски и Шекспир. Такве обнове изазивају у читаоцу хировито посезање за приче о звездама и дамарима врелије крви живота, кроз чије географизоване поседе харизматично језди Дунав, који, на известан начин, из свог архива и диригује филхармонијом Свркотиног „Концерта из Вијене“.
   Ноте на партитурама ове музике, и то не само Штраусове, која допире из те бечке вечности,  па и из санаторијума „Кирлинг“ у коме је почетком јула 1883. године умро Франц Кафка, Благоје Свркота је исписао колоритом „милосрдних боја срца“. А, такве песничке чаролије придржавају, и на моменте иронички, усправљају и грле свитање и светлост у Свркотиној поезији, сазданој од седам кућа песама и прозаида, од седам утока магичног слива укотвљеног у океану милијарди секунди и часова сећања.
   Ову књигу, поред пажљиво уређеног корпуса медитација, чини и позив на промишљање „тужних секвенци“ покрадених снова. У тим позивима, речи су озвучене пулсацијама унутрашњих немира и упозорења сумњи у постојање чистоте људског духа и емоција око којих се све окреће и које се окрећу око свега. И, управо мисаона песничка анализа тих немира и сумњи чини угаони камен основне идеје ове књиге, идеје која се залаже за владавину љубави и анђелске мелодије срца, за владавину поистовећења естетичког и божанског, као луче која осветљава историју васцеле људске збиље.
  Луче, која његошевски обасјава тврду и камениту микрокозму са постављеним важним егзистенцијалним питањима о месту и судбини појединца у трагичним оквирима стварности. У свету намученом самим собом. У свету ирационалних парадокса и хроника истина о тужним исходима, несрећама и катастрофама. У свету умља и безумља. У свету перцепција јевађелисте Луке и импресија Рубљова. У свету лептировог лета.
   Зато ове песме, нарочито оне са дугим метричким кораком, личе на покрет искрених ода љубави и бескрају у коме се срећа огледа у прсту судбине, а судбина у потреби срца да га озари и испуни светлошћу.
    Отуда и запажање да се тематски ова књига може поделити у две целине:
    Прву, коју чине интервали добро организованог скупа чисто лирских фрагмената фокусираних на концертни говор осећања, која заједно чине једну велику унивезалну љубавну песму.
   И,  другу,  у којој доминира код нарације песникове перцепције упаковане у прозни ход његових дужих песама, које, због путовања кроз (без)времене артерије и вене микрокозме, нису морале да савладају арије маште. И које су у анатомији језика свог аутентичног критичког духа остале песнички неокрњене, иако ироничне и скептичне наспрам апокалиптичних вибрација злих времена.
Ранијим песничким путовањима од Сентандреје, Мисира и Јерисоса, Свркота је свом опусу, ево у Бечу, додао нови каталог песичких слика, које ће бити упамћене, не само по свом модерном језичком дизајну, него и по резонантној чујности флуоросцентне упечатљивости.



На Васкрс, 2012. год.                                                        Зоран М. МАНДИЋ