25. јануар 2017.

ПЕСНИК МОЋНОГ ЛИРСКОГ ГЛАСА

               

ЗОРАН М. МАНДИЋ   

                     КЊИЖЕВНА НАГРАДА „МИЛАН РАКИЋ“
     
ПЕСНИК МОЋНОГ ЛИРСКОГ ГЛАСА

Књига песама ХИЉАДУ КАРАКТЕРА (Просвета, Београд, 2013.) Ђорђа Д. Сибиновића, заслужено овечнана престижном наградом МИЛАН РАКИЋ за 2013. годину, коју Удружење књижевника Србије традиционално додељује за поезију, несумњив је пример за отварање, мерење и самеравање „расправе“ о оргиналности за коју је потребан редак списатељски дар извајан у широком пољу интелектуалне радозналости освештана аутентичним набојима, како емоционалне и ерудицијске свести, тако и језичке културе. Зато је за веровати да је потенцијалном читалачком учеснику ове књиге, на плану таквог дискурзивног вагања, готово немогуће одсуство препознавања идеје у којој мотивски дистонира сплет низа конативних црта и линија феномена карактера и оквира његовог мистериозног склопа. У извесном смислу извор тока те идеје недвосмислено се наслања на аутурову књигу Насеље белих кућа са којом је започео једну од најоргиналније есејизираних лирских „операција“ у савременој српској поезији добрано неочишћеној од бројних: сурогата, парафраза, неукусних постмодернизама и надасве плагијата, који руже и унижавају песничку интелигенцију. Сибиновић је писац модерног мишљења и иманентне језичке елганције, који у „миленијуму“ својих песнички „карактера“ позиционира разлику фигуре физичког хабитуса и моторичко-естетичке праксе бића у односу на суштину његове онтологије. Зато свака његова песма погађа даље и дубље, јер се намећу и као својеврсна критичка анализа једнодимензионалности, како човека, као појединца, тако и друштва, као система у коме влада: технолошко, идеолошко, политичко и позитивистичко надзирање урушене духовне ароме. Сибиновић је песник културе великих запажања савеза: слика, ствари, култова и договора, који тероришу ум и срце човековог света. Величина тог запажања је у Сибиновићевој снази промишљања компикованих: кокетерија, судара и шавова сцијенистичке свести и песничке фантазије. На једном од тих фонова Сибиновић у песми Разговор записује:
„Гледаћемо слике / И чекати језик да проговори / речи којима ће са насутог дна / одсутности попети до нас /Дисов жичани рам за/ наочаре и бакелитну лулу / Молићемо га да нам добаци / обрве Милана Ракића у којима / мирно почива тајна / зато што није написао још. / Онда њих питај /али пази / поправљају се одговори / а погрешна питања пропадају. /“. 
            Ова песма се намеће као илустрација о дијалогијском карактеру полофонијског дискурса поезије. А, та полифонија говора и речи је у бити ове књиге и њеног поетско-филозофско система. У коме језик није производ ове, или оне базе, старе или нове, унутар неког одређеног друштва, већ унутар васцеле историје и васељене човечанства.
            Песник Ђорђе Д. Сибиновић је рођен 1964. Године. Аутор је више књига поезије и есеја. Доктор је правних наука, а између осталог аутор и две књиге о професији адвокатуре, чија је комора ових дана својим незадовољствима уздрмала правосудни систем Србије.