СМИСАО ПИСАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМИСАО ПИСАЊА

(мали есеј о непорецивости)

            Појам смисла никада није обухваћен у својој општости. Муке филозофа шириле су ту необухваћеност и њима уносиле још већу конфу- зију. Отуда и толико празних речи у записаним изрекама, било да су писане "другом", или, "са- мом себи", као што је то чинио Марко Аурелије Антонин. Песници су се на "други начин" опходили према том "великом појму" посвећујући бројна певања ликовима: љубави, среће, божан- става, славе, усхићења, радости, пријатељства, посвете, или смрти. А, међу њима посредовали у истицању и крунисању смисла, као "врховног бо- жанства" живота. Њихов дар за убедљивост, па чак и метафоричког, казивања и записивања свр- стао их је у најпоузданије "апостоле" смисла. И његовог недореченог стања унутар сваког људ- ског бића. У коме се човек најсигурније гнезди. Одмара и чуди између таласа светлости и таме. И самопрерачунава досадним бројкама, познатим и непознатим статистикама и треперењем књиго- водственог знаковља. Симболичких размена и за- мена симбола. Можда и не знајући да је сваки појединац по себи – један смисао. Библијски укоричен у ниску дубоко унутрашњих покретача његове душе. И тела, које се бесциљно клати између оклевања и похоте. На осетљивом месту ритамског припајања једног даха другом. На вре- менском појилу унезверених сличности. И њихо- вих поремећених, готово непомирљивих, односа и веза са разликама.

            Смисао је, говорили су религиозни фило- зофи, област веровања. Из кога мора бити искљу- чен сваки облик чулности. И све преточено у за- мишљену слику. Као могуће изненадно приказа- ње одабраних речитих, али и добро лекториса- них, сведока. Њихову првопозваност не признаје ни један истински песник. Ма како и ма колико се трудили да их заведу. За собом, или у својим књигама.

            Песма је увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне страсти. Врх, или апогеј, како су говорили Стари Грци, свега и свакога. Па, чак и оних који ту страст нису осетили. Залу- тавши у магли сопственог бића. Међу речима, знаковима, причама и њиховим лимесима. И не- написана песма је то стање. Она увек постоји и никада се не говори наглас. Слободна је и неса- храњива. Смисао смисла је непорецив и његов немушти коментар.