16. јануар 2017.

ОБРАЋАЊЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБРАЋАЊЕ

Знам
када одем
више се никада нећемо видети
након малог сећања утихнуће
прича о мени
Можда ћеш само ти у лику света
подстицати успомене
у мислима шетати са мном
Али пре него што ме и ти заборавиш
прочитај писмо које ће бити у мојој
хладној руци
добро сам платио гробару да га сачува
не уквасе га водом којом ме буду поливали
У њему између редова све је о теби
о начинима којим си ме усељавала у
свој живот
навикавала само на твоје лице
плашила ружним причама о другим женама
непрекидно истицала лепоту којом сам те
наводно освојио
о мојим текстовима које ниси никад
разумела
о језику који ти развезах
о његовом врху на врхунцу свих мојих
узбуђења
о лепоти узимања на тајним местима
за које је знао само Бог
о претварању једног у друго у по
бела дана

о бесаним ноћима
у којима си ме даривала данима
у њима светлошћу
у светлости златом и сребром из
твојих погледа
у погледима чежњом што не можеш још
више да ме волиш
о ницању твог лица и твојих груди у
мом погледу
самереног по линијама твог белог тела
твоје нежне пути
што клизи низ моју крв
низ неостварену жељу да ми родиш
исту такву лепоту
употпуњену у свему мојим мишљењем
ознакама мог дивљења
којим ти зајмих готово цели свет
да по њему ходиш нага из моје руке
из моје главе
из моје душе
из мојих текстова
у чијим и највећим неразумљивостима те
никада нисам напустио
а камо ли заборавио
па чак и у данима које си одређивала за моја
пијанства
за моја јавна читања мојих неразумљивих
текстова
Победила си ме усред свих мојих победа
и под своје кључеве ставила краљевство
свих мојих пораза
А ја сам те из пораза у пораз волео све више
Писао ти нека непрестана дугометражна писма
веровао у аутизам као моћ одговора
и замишљао те како пред неким огледалом
свлачиш своја ненаписана писма мени
како им показујеш фотографију на којој си
спојила наше ликове
исецајући их из твог и из мог срца
из оних искрадања у сумрак бежећи на периферију
града
где сам те некад узалудно чекао не знајући
да ли ниси могла или ниси хтела
А само да знаш колико ми недостају та узалудна
чекања
та стрепња између чекића и наковња
то треперење на вечерњим појачалима
периферијских
ветрова и музике струјања ваздуха
која је мирис твога лика претварала у мирис
чежње
Знам већ сада све о себи заборављеном
о твојим покретима
како се тихо прилагођавају нечем сасвим
другом
како неразвратне успомене
одлажеш попут отпалог лишћа
Али ти не знаш
колико си моја судбина и у твом најдубљем
забораву