ЗОРАН М. МАНДИЋ
РЕЧ
Реч је големи знак неречивог. Увек непотпун. Као жеља. Као нада. Као бескрај у
једној тачки, спретној да заведе, преобрати и измигољи. Како једног Еуклида,
тако и Хомера. И Шекспира. У породици која се зове Језик, реч је зановетљивија
од осталих њених чланова. Више једе и више се преоблачи. Стално путује. Замара
све око себе. Свест. Ишчекивање. Хладнокрвне митове и болесне метафоре. Нико
јој није раван међу онима с којима не може да се равна. Који не постоје. Као
време. Као простор иза простора.
Користе је песници несрећни што немају на располагању и нешто више од ње. Језик
на којем би боље разумели своје мисли. Шапат својих осећања. Недокучивог.
Неречљивог.
Нема коментара:
Постави коментар