22. јануар 2017.

РЕЧ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЧ


            Реч је големи знак неречивог. Увек непотпун. Као жеља. Као нада. Као бескрај у једној тачки, спретној да заведе, преобрати и измигољи. Како једног Еуклида, тако и Хомера. И Шекспира. У породици која се зове Језик, реч је зановетљивија од осталих њених чланова. Више једе и више се преоблачи. Стално путује. Замара све око себе. Свест. Ишчекивање. Хладнокрвне митове и болесне метафоре. Нико јој није раван међу онима с којима не може да се равна. Који не постоје. Као време. Као простор иза простора.

            Користе је песници несрећни што немају на располагању и нешто више од ње. Језик на којем би боље разумели своје мисли. Шапат својих осећања. Недокучивог. Неречљивог.

Нема коментара:

Постави коментар