27. јануар 2017.

ЗРНЦЕ ЖИВОТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗРНЦЕ ЖИВОТА

Не скупљај превише, понављала је у важним приликама мајка, зато што се на онај свет не може ништа однети, осим оног што ти други обуку. Та филозофски тешка реченица срочена у облику мудрог упозорења неуморно обасјава својим светлом васцели људски грабеж који се попут тамних облака претећи надвио над људским главама. Над њиховом срећом болесно оскрнављеном сулудом утопијом по којој се смисао живљења мери количином ствари које га окружују својим високим бесмисленим зидовима. Незграпних колико и слепило тамних облака што неразумно заклањају сунце умањујући сићушност ионако сићушног зеленог зрнца живота. Зато, ваљда и нема одговора из којих су разлога – машине, као и људи – убице препустиле власт стварима у које се заљубљују до менталног угинућа. До потонућа разума осећања које служи да стварима објасни ствари. И не допусти им да својом фаталном привлачношћу онемуштавају опште стање вишка немуштости. Оне исте која је људско зрнце живота, и зелено зрнце живота природе, срозала на „математику“ и „уметност“ ствари. На језик који не постоји нити је уводљив како какво ново доба, или лирика облика измишљене упадљивости зрнца живота у огледалу ствари.
Све ствари су мртве чак и оне научене механичком говору, што шврља изнутра гласовима компјутерских кутија.  Ствари ниједном магијском (сл)хемијом не могу у зрнца живота. Нема те синтезе која ће неспојиво обрнути у спојевима, а потом заталасати као крв у видљивим и невидљивим цевчицама зрнца живота.
         Ствари су смрт које својом близином служе да се на њу навикну. Оне су једноставно „математика“ и „уметност“ неизбежне извесности. Име умора на које без противљења и побуне пристаје зрнце живота да би оном следећем подарили кондицију ведрине и свежине.

Затварање у ствари и ограђивање њима није паметно ни онда када су у питању, заиста „паметне“ ствари.