ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА

За истим столом

Гаврило Принцип и Христ

Трагају за српским болом

Утонуо у таму као Ван Гогов кист

У ћутњи гледају се и знају

Колико драматично историја не постоји

Како је све сумануто на крају

На коме се Србин Србина боји

А све то на палуби галије без трновог венца

Посматра Колумбо са јајетом у џепу

Охол као ситост намењена болесном штенцу

И безочност Аустроугара на његовом репу

Разговор би можда кренуо и боље

Да се Гаврилу и Исусу придружио Тесла

И да је Никола упркос Христосове лоше воље

Кренуо кроз свестлост да лебди и весла

У пољу избочина и низбрдица рима

Три Јерарха Света најсветлијих равнина

Отворише врата истине сваком и свима

О томе како се у песму историја сажима и прима

Са ризиком ризика у свакој строфи

Од леда, мастила, праха и меда

Са начином спасења у катастрофи

Коме је лакше да одустане него да се преда

КОМЕНТАР

         Поезија једноставно све више измиче. Претвара се и подудара сама са собом у безличју бракова у којима, као етида, из једног у други жанр, постмодернистички (у)скаче. Постоји, нестаје, а све то на уштрб изгубљеног идентитета. Поезија није уређен низ бројева и далеко је од магије броја Пи. Она више не уме да живи ни од својих ризика, од авантуристичких поређења мастила са прахом и медом, а ни од јединства начина „спасења у катастрофи“. Лудило поезије је свуда око непостојања, као топла крв која полагано цури и капље из носа. Бродски је то разумео верујући у начин на који је Кафка сецирао процес обесмишљеног тела смисла.