16. јануар 2017.

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА

За истим столом
Гаврило Принцип и Христ
Трагају за српским болом
Утонуо у таму као Ван Гогов кист

У ћутњи гледају се и знају
Колико драматично историја не постоји
Како је све сумануто на крају
На коме се Србин Србина боји

А све то на палуби галије без трновог венца
Посматра Колумбо са јајетом у џепу
Охол као ситост намењена болесном штенцу
И безочност Аустроугара на његовом репу



Разговор би можда кренуо и боље
Да се Гаврилу и Исусу придружио Тесла
И да је Никола упркос Христосове лоше воље
Кренуо кроз свестлост да лебди и весла

У пољу избочина и низбрдица рима
Три Јерарха Света најсветлијих равнина
Отворише врата истине сваком и свима
О томе како се у песму историја сажима и прима

Са ризиком ризика у свакој строфи
Од леда, мастила, праха и меда
Са начином спасења у катастрофи
Коме је лакше да одустане него да се преда



КОМЕНТАР

         Поезија једноставно све више измиче. Претвара се и подудара сама са собом у безличју бракова у којима, као етида, из једног у други жанр, постмодернистички (у)скаче. Постоји, нестаје, а све то на уштрб изгубљеног идентитета. Поезија није уређен низ бројева и далеко је од магије броја Пи. Она више не уме да живи ни од својих ризика, од авантуристичких поређења мастила са прахом и медом, а ни од јединства начина „спасења у катастрофи“. Лудило поезије је свуда око непостојања, као топла крв која полагано цури и капље из носа. Бродски је то разумео верујући у начин на који је Кафка сецирао процес обесмишљеног тела смисла.



Нема коментара:

Постави коментар