Dvorac Fantast, zadužbina Bogdana Dunđerskog, Bečej
ZORAN M. MANDIĆ
LENKA
Priče
o ženama oduvek su za sobom nosile i vukle niz emocionalnih, književnih i
špijunskih rizika. Nevolje sa njima su započinjale redovno odmah posle
upoznavanja. A, rizici su dolazili za tim istim nevoljama. Nekada jezikom
iracionalnih pojedinačnih okolnosti, a najviše plamenom u serijama u kojima su
se te okolnosti lepile jedna za drugu poput kadrova na staroj filmskoj traci.
Osećanja su tražla da budu zapisana, a kako je njihov tekst tumoroidno narastao
započinjale su i prave špijunske provere. U tim proverama zrnce sumnje spuštalo
se i do najtamnijih dubina ljubavnih temelja. Provere su tutnjale kroz logiku
lepo složenih primera i upozorenja Istorije ljubavnica. Na nekim mestima
veštije sistematizovanih od onih iz Makijavelijeve kultne knjige Vladar, ili
Vladalac. Iz njene ekvilibristike kritika. U obimnoj antologiji o postmoderni
ljubavništva nalaze se poglavlja sa opisima pogibeljnih udela životne
stvarnosti u njegovim poremećajima. Put ka ovoj priči nosi niz emocionalnih,
književnih i špijunskih opreza, pa je u krugu tih opreza treba sa posebnom
pažnjom i čitati. Možda i više puta.
Lenka
je u svojoj malograđanskoj sredini, više seoskog nego gradskog karaktera,
važila za tihu i povučenu intelektualku. I pored proširene muške pažnje, kojoj
je uočljivo bila izložena, retko je izlazila, čak i sa posla na kome je bila
predmet mnogih izazova i provokacija.Udvarači su je opsedali navalama
raznotonih direktnih i indirektnih ponuda i obećanja. U neslanom moru njihovih
obraćanja spuštala je, sa diskretnim smeškom, pogled ka papirima na svom radnom
stolu. Ponekad bi se, u poslednje vreme sve češće, povukla u malu
pravougaoničnu salu, tik pored kancelarije u kojoj je sedela, da bi na miru
završila dnevne menadžerske i organizatorske poslove. Nežnim, gotovo detinjim,
osmesima skrivala je čuđenje, koje je u njoj narastalo u formi romana.
Andrej
je pri prvom susretu sa Lenkom prepoznao smisao ugovora, koji je ona potpisala
sama sa sobom. Ugovor – u kome je neprovidnim staklenim zidom odvojila svoju
prošlost od psihologije stanovnika malog provincijskog gradića na obali jedne
velike evropske reke. A, u koji je stigla po konkursu na kome je ubedljivo
pobedila protivkandidate za mesto menadžera kulture. Iako, oženjen, Andrej je
osetio visoku hormonalnu temperaturu koju je Lenkin lik podigao u njemu do
gornje krajnosne granice imaginarnog muškog toplomera. Svestan promene u sebi,
izazvane Lenkinom pojavom, Andrej je vremenom počeo da izbegava poslovne
kontakte u kojima je morao da se konsultuje i dogovara sa njom. Na iste
sastanke, pod izgovorom da je zauzet drugim obavezama, slao je kod Lenke svoje
saradnike. Činio je to zbog naglašenog predosećaja opasnosti. I iz straha da
nesmotreno ne prouzrokuje rušenje svega što je dvadeset godina gradio i sticao
u braku. Sa suprugom Darinom, koja mu je rodila sina Jovana i ćerku Isidoru..Sa
kojom je na placu od pola hektara sagradio lepu kuću sa potkrovljem i još jednu
pomoćnu zgradu sa modernim poslovnim prostorom u kome je Andrejeva Darina otvorila privatnu
apoteku. I, ko zna kako bi tekao tok ove priče da se u Andrejev život nije
umešao «prst sudbine».
I,
kao u vremenskim rukavcima bajke, jednoga dana, gotovo bezazleno, okrenuo se
točak Andrejeve ljubavne sudbine na drugu stranu. Negde, pri kraju septembra,
Andrej je po nalogu direktora firme, u kojoj je obavljao poslove menadžmeta za
prostorno planiranje i komunalno opremanje grada, morao na simpozijum, koji se
održavao na Zlatiboru. U jednom od luksuznih zlatiborskih hotela Andreju je
rezervisan apartman i to na istom spratu na kome su se smestile njegove kolege
iz susednih opština. Odmah po dolasku Andrej je na brzinu raspremio kofer, i po
plakarima i komodama razmestio garderobu i druge lične stvari, da bi se, što
pre, sreo u restoranu sa svojim kolegama-poznanicima iz Beograda, Novog Sada,
Valjeva, Leskovca i Požarevca . Susret je bio više nego srdačan što se osetilo
i po količini kasnije popijenog crnog vina, koje Andrej posebno obožavao. Nešto
pre ponoći, oprostivši se od društva, Andrej je krenuo prema liftu u pravcu
svoje sobe na trećem hotelskom spratu. Ušavši u apartman Andrej je prvo upalio
televizor, a onda krenuo da se svlači, kako bi se, pre početka pekcije akcionog
filma Transporter u luci Bronfild, istuširao, a potom nazvao Darinu i decu.
Međutim, nemirujući “prst sudbine” oglasio mu se u trenutku kada je kročio u
kupatilo. Sa primetnim iznenađenjem čuo je kako neko zvoni na ulaznim vratima
njegovog apartmana. U trenutku je pomislio da mu je, možda, neko iz
restoranskog društva doneo mobilni telefon, ili cigarete, koje je u odlasku
slučajno zaboravio. Onako nag i pripremljen za tuširanje pogledao je kroz
špijunku na vratima i imao šta da vidi. Pred vratima njegovog apartmana, sa
onim tradicionalno diskretnim, ili čak prigušenim, osmehom stajala je Lenka.
Sav zbunjen, Andrej je uzviknuo – momenat, i počeo na brzinu da navlači na sebe
odložene pantalone i košulju. U brzini oblačenja, pod uticajem naglog
iznenađenja pomešanog sa nevericom i uzbuđenjem, Andrej se sapleo od jednu
nogavicu pantalona i bukvalno odleteo na pod sobe. Ustavši, provirio je još
jednom kroz špijunku vrata, a onda nesigurnim pokretom ruke okrenuo ključ u
sigurosnoj bravi. Otvorivši vrata ugledao je Lenku. Ona je mirno sačekala da se
Andrej malo pomakne od vrata, a onda bez oklevanja i traženja dozvole ušla u
njegov apartman.
Nakon
Lenkinog ulaska Andrej je, kao sleđen, ostao kraj otovrenih vrata gledajući
kako se Lenka mirno smešta u fotelju pored stalka sa televizorom. Na njeno
umiljato upozorenje da se skloni sa promaje Andrej je konačno zatvorio vrata.
I, ko zna koliko bi Andrej još stajao u stavu mirno da Lenka nije ustala i
počela da odlaže odeću sa sebe Prvo je izula cipele, a onda polako raskopčala
predivnu belu košuljicu. Kada je ostala, samo u gaćicama prišla je Andreju i
počela da ga, onako zbunjenog i ponovo obučenog, skida. Andrej bio ukočen poput
sveće, ili, bolje rečeno, u nekoj vrsti šoka. Lenka ga je za tili čas
oslobodila ono malo odeće koje navukao na sebe dok je ona zvonila na vratima
njegovog apartmana, a onda, uhvativši ga za ruku, povela u kupatilo.
Hipnotisani Andrej je izvršavao njene zamisli. Pomerao se za njom u istom
smeru. Andrej nije ni slutio šta mu je Lenka sve pripremila.
Tek kada mu je, potpuno zbunjenom, i to sa
nekim iznenadnim i dobro pripremljenim trikom, stavila prave policijske lisice
na ruke.Andrej je počeo da se budi iz bunila. Njegovo buđenje se pretvorilo u
strah nakon što mu je Lenka preko očiju navukla neprovidni crni povez. Učinila
je to nimalo nežno, a onda ga je još grublje sa dobro uvežbanim aikido zahvatom
oborila na pod kupatila. Za tili čas tako oborenom svezala mu je i noge i
postavila ga u sedći položaj. Zarobljenom Andreju, i to za neverovatnih
nekoliko sekundi, preostalo je, samo, da čeka dalji razvoj Lenkine akcije.
Pokušao je da razmišlja. Ali, uzalud. Sve se odvijalo, kao u nekom američkom
trileru. Događaj je kulminirao kada mu je Lenka dohvatila penis i divljački
započela da ga dovede u stanje erekcije. Iako je osećao bolove Andrej je morao
da istrpi Lenkin naum. I čeka bilokakvu pomoć. U trenutku kada je molećivo
pokušao da progovori Lenka ga je udralila nekim čvrstim predmetom po glavi. Od
siline udarca Andrej se onesvestio.
Andrej se tek narednog dana probudio u
bolnici. Došavši svesti primetio je da je prikopčan na infuziju i neke aparate,
koju su pratili rad njegovog srca. Imao je i povoj na glavi s kojim mu je bilo
prekriveno levo oko. U pokušaju da ustane osetio je ruke medicinske sestre koja
mu to nije dozvolila. A, onda je čuo glas dežurnog lekara. Lekar mu se obratio
sa pitanjima: kako je i da li može da se seti nekog detalja događaja od
prethodne noći. I pored svih napora Andrej je morao da prizna da se ničeg ne
seća. Taj oblik amnezije družao je Andreja više od tri godine. I ko zana koliko
bi to zatamljenje svesti još trajalo, da Andrej jednoga dana u selu svoje majke
nije ugledao Lenku.
Sreli su se u seoskoj prodavnici mešovite
robe. Bila mu je okrenuta leđima. Ali u trenutku kada je jedan mali trogodišnji dečak iza nje srušio
neke predmete sa jedne police – Lenka se naglo okrenula. U tom okretu spojili
su se Andrejev i Lenkin pogled. Na njenom licu je bio ponovo onaj prigušeni
zagonetni osmeh. Osmeh, u kome je Andrej dobio odgovore na pitanje postavljena
od strane lekara u jednoj od zlatiborskih bolnica. Bez i jednog postavljenog
pitanja prišao je malom trogodišnjem lepotanu i pomogao mu da na policu podigne
srušene predmete. A, onda ga je uzeo u naručje i krenuo za Lenkom.
Ušli su sve troje u veliki crni Lenkin Audi 6-
iks sa tablicama Zlatiborskog okruga.
Posle tri godine Andrej se sa radošću, konačno, bez lisica na rukama i poveza
na očima, istuširao u kupatilu jednog zlatiborskog apartmana.
Нема коментара:
Постави коментар