20. јануар 2017.

LENKA

                                
                      Dvorac Fantast, zadužbina Bogdana Dunđerskog, Bečej

ZORAN M. MANDIĆ

LENKA

            Priče o ženama oduvek su za sobom nosile i vukle niz emocionalnih, književnih i špijunskih rizika. Nevolje sa njima su započinjale redovno odmah posle upoznavanja. A, rizici su dolazili za tim istim nevoljama. Nekada jezikom iracionalnih pojedinačnih okolnosti, a najviše plamenom u serijama u kojima su se te okolnosti lepile jedna za drugu poput kadrova na staroj filmskoj traci. Osećanja su tražla da budu zapisana, a kako je njihov tekst tumoroidno narastao započinjale su i prave špijunske provere. U tim proverama zrnce sumnje spuštalo se i do najtamnijih dubina ljubavnih temelja. Provere su tutnjale kroz logiku lepo složenih primera i upozorenja Istorije ljubavnica. Na nekim mestima veštije sistematizovanih od onih iz Makijavelijeve kultne knjige Vladar, ili Vladalac. Iz njene ekvilibristike kritika. U obimnoj antologiji o postmoderni ljubavništva nalaze se poglavlja sa opisima pogibeljnih udela životne stvarnosti u njegovim poremećajima. Put ka ovoj priči nosi niz emocionalnih, književnih i špijunskih opreza, pa je u krugu tih opreza treba sa posebnom pažnjom i čitati. Možda i više puta.
            Lenka je u svojoj malograđanskoj sredini, više seoskog nego gradskog karaktera, važila za tihu i povučenu intelektualku. I pored proširene muške pažnje, kojoj je uočljivo bila izložena, retko je izlazila, čak i sa posla na kome je bila predmet mnogih izazova i provokacija.Udvarači su je opsedali navalama raznotonih direktnih i indirektnih ponuda i obećanja. U neslanom moru njihovih obraćanja spuštala je, sa diskretnim smeškom, pogled ka papirima na svom radnom stolu. Ponekad bi se, u poslednje vreme sve češće, povukla u malu pravougaoničnu salu, tik pored kancelarije u kojoj je sedela, da bi na miru završila dnevne menadžerske i organizatorske poslove. Nežnim, gotovo detinjim, osmesima skrivala je čuđenje, koje je u njoj narastalo u formi romana.
            Andrej je pri prvom susretu sa Lenkom prepoznao smisao ugovora, koji je ona potpisala sama sa sobom. Ugovor – u kome je neprovidnim staklenim zidom odvojila svoju prošlost od psihologije stanovnika malog provincijskog gradića na obali jedne velike evropske reke. A, u koji je stigla po konkursu na kome je ubedljivo pobedila protivkandidate za mesto menadžera kulture. Iako, oženjen, Andrej je osetio visoku hormonalnu temperaturu koju je Lenkin lik podigao u njemu do gornje krajnosne granice imaginarnog muškog toplomera. Svestan promene u sebi, izazvane Lenkinom pojavom, Andrej je vremenom počeo da izbegava poslovne kontakte u kojima je morao da se konsultuje i dogovara sa njom. Na iste sastanke, pod izgovorom da je zauzet drugim obavezama, slao je kod Lenke svoje saradnike. Činio je to zbog naglašenog predosećaja opasnosti. I iz straha da nesmotreno ne prouzrokuje rušenje svega što je dvadeset godina gradio i sticao u braku. Sa suprugom Darinom, koja mu je rodila sina Jovana i ćerku Isidoru..Sa kojom je na placu od pola hektara sagradio lepu kuću sa potkrovljem i još jednu pomoćnu zgradu sa modernim poslovnim prostorom  u kome je Andrejeva Darina otvorila privatnu apoteku. I, ko zna kako bi tekao tok ove priče da se u Andrejev život nije umešao «prst sudbine».
            I, kao u vremenskim rukavcima bajke, jednoga dana, gotovo bezazleno, okrenuo se točak Andrejeve ljubavne sudbine na drugu stranu. Negde, pri kraju septembra, Andrej je po nalogu direktora firme, u kojoj je obavljao poslove menadžmeta za prostorno planiranje i komunalno opremanje grada, morao na simpozijum, koji se održavao na Zlatiboru. U jednom od luksuznih zlatiborskih hotela Andreju je rezervisan apartman i to na istom spratu na kome su se smestile njegove kolege iz susednih opština. Odmah po dolasku Andrej je na brzinu raspremio kofer, i po plakarima i komodama razmestio garderobu i druge lične stvari, da bi se, što pre, sreo u restoranu sa svojim kolegama-poznanicima iz Beograda, Novog Sada, Valjeva, Leskovca i Požarevca . Susret je bio više nego srdačan što se osetilo i po količini kasnije popijenog crnog vina, koje Andrej posebno obožavao. Nešto pre ponoći, oprostivši se od društva, Andrej je krenuo prema liftu u pravcu svoje sobe na trećem hotelskom spratu. Ušavši u apartman Andrej je prvo upalio televizor, a onda krenuo da se svlači, kako bi se, pre početka pekcije akcionog filma Transporter u luci Bronfild, istuširao, a potom nazvao Darinu i decu. Međutim, nemirujući “prst sudbine” oglasio mu se u trenutku kada je kročio u kupatilo. Sa primetnim iznenađenjem čuo je kako neko zvoni na ulaznim vratima njegovog apartmana. U trenutku je pomislio da mu je, možda, neko iz restoranskog društva doneo mobilni telefon, ili cigarete, koje je u odlasku slučajno zaboravio. Onako nag i pripremljen za tuširanje pogledao je kroz špijunku na vratima i imao šta da vidi. Pred vratima njegovog apartmana, sa onim tradicionalno diskretnim, ili čak prigušenim, osmehom stajala je Lenka. Sav zbunjen, Andrej je uzviknuo – momenat, i počeo na brzinu da navlači na sebe odložene pantalone i košulju. U brzini oblačenja, pod uticajem naglog iznenađenja pomešanog sa nevericom i uzbuđenjem, Andrej se sapleo od jednu nogavicu pantalona i bukvalno odleteo na pod sobe. Ustavši, provirio je još jednom kroz špijunku vrata, a onda nesigurnim pokretom ruke okrenuo ključ u sigurosnoj bravi. Otvorivši vrata ugledao je Lenku. Ona je mirno sačekala da se Andrej malo pomakne od vrata, a onda bez oklevanja i traženja dozvole ušla u njegov apartman.
            Nakon Lenkinog ulaska Andrej je, kao sleđen, ostao kraj otovrenih vrata gledajući kako se Lenka mirno smešta u fotelju pored stalka sa televizorom. Na njeno umiljato upozorenje da se skloni sa promaje Andrej je konačno zatvorio vrata. I, ko zna koliko bi Andrej još stajao u stavu mirno da Lenka nije ustala i počela da odlaže odeću sa sebe Prvo je izula cipele, a onda polako raskopčala predivnu belu košuljicu. Kada je ostala, samo u gaćicama prišla je Andreju i počela da ga, onako zbunjenog i ponovo obučenog, skida. Andrej bio ukočen poput sveće, ili, bolje rečeno, u nekoj vrsti šoka. Lenka ga je za tili čas oslobodila ono malo odeće koje navukao na sebe dok je ona zvonila na vratima njegovog apartmana, a onda, uhvativši ga za ruku, povela u kupatilo. Hipnotisani Andrej je izvršavao njene zamisli. Pomerao se za njom u istom smeru. Andrej nije ni slutio šta mu je Lenka sve pripremila.
Tek kada mu je, potpuno zbunjenom, i to sa nekim iznenadnim i dobro pripremljenim trikom, stavila prave policijske lisice na ruke.Andrej je počeo da se budi iz bunila. Njegovo buđenje se pretvorilo u strah nakon što mu je Lenka preko očiju navukla neprovidni crni povez. Učinila je to nimalo nežno, a onda ga je još grublje sa dobro uvežbanim aikido zahvatom oborila na pod kupatila. Za tili čas tako oborenom svezala mu je i noge i postavila ga u sedći položaj. Zarobljenom Andreju, i to za neverovatnih nekoliko sekundi, preostalo je, samo, da čeka dalji razvoj Lenkine akcije. Pokušao je da razmišlja. Ali, uzalud. Sve se odvijalo, kao u nekom američkom trileru. Događaj je kulminirao kada mu je Lenka dohvatila penis i divljački započela da ga dovede u stanje erekcije. Iako je osećao bolove Andrej je morao da istrpi Lenkin naum. I čeka bilokakvu pomoć. U trenutku kada je molećivo pokušao da progovori Lenka ga je udralila nekim čvrstim predmetom po glavi. Od siline udarca Andrej se onesvestio.
Andrej se tek narednog dana probudio u bolnici. Došavši svesti primetio je da je prikopčan na infuziju i neke aparate, koju su pratili rad njegovog srca. Imao je i povoj na glavi s kojim mu je bilo prekriveno levo oko. U pokušaju da ustane osetio je ruke medicinske sestre koja mu to nije dozvolila. A, onda je čuo glas dežurnog lekara. Lekar mu se obratio sa pitanjima: kako je i da li može da se seti nekog detalja događaja od prethodne noći. I pored svih napora Andrej je morao da prizna da se ničeg ne seća. Taj oblik amnezije družao je Andreja više od tri godine. I ko zana koliko bi to zatamljenje svesti još trajalo, da Andrej jednoga dana u selu svoje majke nije ugledao Lenku.
Sreli su se u seoskoj prodavnici mešovite robe. Bila mu je okrenuta leđima. Ali u trenutku kada  je jedan mali trogodišnji dečak iza nje srušio neke predmete sa jedne police – Lenka se naglo okrenula. U tom okretu spojili su se Andrejev i Lenkin pogled. Na njenom licu je bio ponovo onaj prigušeni zagonetni osmeh. Osmeh, u kome je Andrej dobio odgovore na pitanje postavljena od strane lekara u jednoj od zlatiborskih bolnica. Bez i jednog postavljenog pitanja prišao je malom trogodišnjem lepotanu i pomogao mu da na policu podigne srušene predmete. A, onda ga je uzeo u naručje i krenuo za Lenkom.

Ušli su sve troje u veliki crni Lenkin Audi 6- iks sa  tablicama Zlatiborskog okruga. Posle tri godine Andrej se sa radošću, konačno, bez lisica na rukama i poveza na očima, istuširao u kupatilu jednog zlatiborskog apartmana.