31. јануар 2017.

ЖИВОПИСЕЦ ГАЛЕРЕИ ХРАНИТЕЛЯ ВОСПОМИНАНИЙ, ВСПОМИНАНИЙ И ТАИНСТВ


                       
        Сликар Никола Бркановић и Зоран М. Мандић у апатинској кафани БУЦОВ, 2015.год


ЗОРАН М. МАНДИЧ

                                      ЖИВОПИСЕЦ ГАЛЕРЕИ ХРАНИТЕЛЯ

                          ВОСПОМИНАНИЙ, ВСПОМИНАНИЙ И ТАИНСТВ

            Никола Брканович не является живописцем, который на своих выкрасках кампирует во дворе только одного мотива. Его картины развиваются, ширятся и разветвляются таким образом, что у каждой из них свой особый, вполне автономный визуальный досье, но который им дает возможность общаться между собой чувстенным восприятием в течении процесса сотворения назначения соборного связывания, сквозь корпуса взаимных циклов и оглавлений. Над этой общностью в его ателье развевается флаг веры и надежды, так что и самые что ни есть простые описания мира не должны, как чтиво для досужного моряка служить только как патетические отражения обнаженного реализма. Убегая от такой утопии, Брканович во своём интереснейшем изобразительном мышлению закладывается за уважение такого сорта аналогии, с помощью которой на его картинах интерактивно пропитываются и прочитывают жизнь картины с жизнью природы, даже с подчеркнутым листообразием: колорита, рысунка, композиции и техникой человеческого активизма сквозь течения истории и архивы её нетронытых и непоскользнувшихся до сих пор кварталов и округов.
            Внимательному глазу публики не проскочит и тот факт, что Брканович креативно на своих картинах довольно часто бывает как раз там, где его эта сама публика не ожидает, даже и на таких перекрёстках на которых, даже с лучшими компасами очень легко заблудиться. Почему? Потому что он несложно, и очень даже созвучно записывает: неразборчивое бормотание, безумия и бронхиты равнин Славонии, Барани и Бачкой, раставляя на полках ихних библиотек хрестоматии и словари морей, рек и людей из «его края». Из этих краёв и произведений «проголодающей и голодной географии» мира, в котором время и пространства делят между собой: Кавказ, Ериос, Дунай, каменные города, ивняки и солнце, которое иногда над ними висит как портреты плодов с какого-то фруктового дерева. А для них всех, и ихнее божье: существования, фигуры, ритмы и пульсации, он всегда одинаковый живописец, монах с чемоданом для верования и неверования, путешественик и пришелец. К этому еще и тот, как русские живописци 18-того столетия, диалоги в его изобразительних рукописях доводят перед бессмертное колёсо собственного вопроса об овоземельных и небесных различиях выигриша и проигриша. О желании чтобы всё собранное разделить и продумать межи земельной собствености, о которой трагикомически спорят, ссорятся и разделяют метрики рождённых и умерших. И по этому Брканович, поэтически решительно, находясь между мотивами таким способом фокусированных, и тематически внимательно приведённых в порядок рассказов вдохновенно  применяет многочисленные характеры: прямые и кривые линии, точки и запятые, чтобы пластически засвидетельствовать язык и рукопись идеологии своей живописи, посягая иногда в ней: за голосом, музикой, печалью и грустью метафорических танцев. Братство Бркановичевих деперсонализированных образов: крестноходов, честных отцов, рыбаков и вдов похожее  на галерею и музеи хранителей воспоминаний, вспоминаний, таинств и значение их молчания. Таким образом осмысленные картины самонадеянно отбрасывают утопическую идею, подле которой картина, за более дешевый счёт своего только убранства, декоратовности должна лишится своего развития, и которая должна попасть в тюрьмы в лагере живописца, которые предствляют собой жертвы только одного мотива, или – как тот «круг трамвая двойки», на который грустно осуждён один из белградских трамваев. Брканович является живописцем видимых и невидимых значений перекрестков мира, живописцем который ежедневно страственно входит в дома своих картин, чтобы прометейским способом зажечь в них огонь, а потом с ними продолжил непрерванную нить обо всем что их связывает и наяву, а также и во снах.

На Богојављење, 19.јануара 2014.године

В день Крещения Господнего (Святого Богоявления), 19-го января 2914-го года.

Са српског на руски језик преточио Милан Чолић


С сербского на русский язык переточил Милан Чолич

СЛИКАР ГАЛЕРИЈЕ ЧУВАРА УСПОМЕНА, СЕЋАЊА И ТАЈНИ








ЗОРАН М. МАНДИЋ

                          СЛИКАР ГАЛЕРИЈЕ ЧУВАРА

                УСПОМЕНА, СЕЋАЊА И ТАЈНИ

         Никола Бркановић није сликар, који на својим обојеницама кампује у дворишту, или рекету, само једног мотива. Његове слике се развијају, шире и разгранавају на начин што свака од њих има засебни аутономни визуелни досије, али који им омогућава међусобни чулни дослух у поступку грађења сврхе саборног повезивања кроз корпусе заједничких циљева и поглавља. Над тим заједништвом у његовом атељеу вијори се застава веровања и уздања да и ликовно најједноставнији описи света не треба, као лако штиво написано за доконог морнара, да служе патетичним одразима огољеног реализма. Бежећи од такве утопије Бркановић се у свом занимљивом ликовном мишљењу залаже за непреписивачко поштовање оне врсте аналогије уз помоћ које се на његовим платнима интерактивно: додирују, прожимају и очитавају живот слике са животом природе и то са наглашеним листањем: колорита, цртежа, композиција и техника човековог активизма кроз токове историје и архиве непосрнулих квартова и округа њених каталогизованих креација.
         Пажљивом оку ликовне публике неће промаћи ни чињеница да је Бркановић креативно на својим сликама често тамо и где га та иста публика не очекује, па чак, поред семафора, и на оним раскрсницама на којима је уз најбоље бусоле, најлакше залутати. Зашто? Зато што он једноставно складно записује: роморе, лудости и бронхитисе равница: Славоније, Барање и Бачке, слажући на полицама њихових библиотека читанке и речнике: мора, река и људи из „његовог краја“ . Из крајева и опуса „гладне географије“ света у којој време и простор деле: Кавказ, Јерисос, Дунав, камени градови, врапци и сунце, које на њима понекад „виси“ попут портрета плодова са дрвета неке воћке. А, за све њих,  и њихове божје: егзистенције, фигуре, ритмове и пулсације он је увек исти сликар, монах са кофером за веру и неверу, путника и дошљака. И то онај кога, као руске сликаре 18. века, дијалози у његовим ликовним рукописима доводе пред бесмртни точак властите запитаности о земаљским и небеским разликама добитака и губитака. О жељи да се сабрано исколче и промисле међе поседа око којих се трагикомично споре, свађају и деле изводи из књига рођених и умрлих. Зато Бркановић, поетички одлучно, међу мотивима тако фокусираних и тематски пажљиво уређених прича надахнуто употребљава бројне карактере: линија, кривуља, тачака и запета, да би што пластичније оверио језик и рукопис идеологије свог сликарства, посежући, на моменте, у њој за: гласом, музиком и тескобама метафоричких игара. Братство деперсонализованих ликова Бркановићевих:  литијаша, часних отаца, рибара и удовица личи на галерију и музеје чувара успомена, сећања, тајни и значења њихових ћутања. А тако осмишљене слике самоуверено одбацују утопистичку идеју по којој слика, за јефтини рачун своје пуке декоративности, треба да се ослободи свог развоја и утамничи у кампу сликара, који су јадне жртве само једног мотива, или, као онај „круг двојке“ на који је тужно осуђен један београдски трамвај. Бркановић је сликар видљивих и невидљивих значења раскршћа света,  сликар који сваки дан страсно улази у домове својих слика да би у њима прометејски запалио ватру, а онда с њима наставио непрекинуту нит разговора о свему што их повезује на јави и у сновима.



На Богојављање 2014. г.  





                     

БИЗАРНА МАТЕМАТИКА


                             БИЗАРНА МАТЕМАТИКА Зорана М. Мандића,
                         Библиотека КОВ, Књижевна oпштина Вршац, 1991. год.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

БИЗАРНА МАТЕМАТИКА

Нешто је почело
И река брже тече
И облак црни све билижи је
И сам сам много простији
Гледам како лик мој у огледалу расте
И како све више не видим
Како се око у бескрај раширило
Како све несношљивија бука из срца допире
КАКО звони КАКО
У:
Ресторанима
            На улицама
                У болницама
                    На стадионима
                        У кревету
Сабира, одузимам, читам формуле
Служим се бизарном математиком
И сам број у некаквом рачуну као нпр.
Колико литара стане у мене када сам тужан
Колико веселих литара могу
Колико нелитара постоји у мени када нисам
А НИСАМ ДА НИСАМ
И ИГРА САМ
И ЈЕСАМ ДА ЈЕСАМ
СВЕ ЈЕ ЖУСТРИЈИ ГЛАС МОГ СТИХА,
                                    СВЕ БОЉЕ ПЕВАМ
УСПЕШНО СПАЈАМ ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ И
ОПЕТ РАЧУНАМ
КОЛИКО КОШТА ПЕСМА
КОЛИКО ПЕСАМА ИДЕ НА РАЧУН СТРУЈЕ КОЛИКО
НА РАЧУН: воде, угља, берберина, јогурта,
новина, деце
СВЕ РАЧУНАМ
НА ЛИЦУ МИ ПИТАГОРИНА БРАДА ИЗРАСЛА
ЈА САМ ПИТАГОРА
То већ није бизарна Математика
Окрени лист
Вичу моји живци
И ЈА СЕ ОКРЕЋЕМ ОКО СУНЦА, КОЛИКО МОГУ
ОКРЕЋЕМ СЕ
Преподне, послеподне, увече. И сутра ћу
НЕШТО ЈЕ ПОЧЕЛО


30. јануар 2017.

ЗБИЉСКИ ДУХ И СВЕСТ СРПСКОГ ЛИСТА МОМИРА ЛАЗИЋА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗБИЉСКИ ДУХ И СВЕСТ СРПСКОГ ЛИСТА МОМИРА ЛАЗИЋА


            Сваки јубилеј је интерактивни феномен који, у пољу личног и колективног памћења,  широм отвара врата „тесних и проклетих“ дворишта и улица, догађаја и појава чијој се материји посвећује и у чији свет залази. Тако је и са српским листом ЗБИЉА песника Момира Лазића, која ће у мају ове године прославити двадесетпет година од покретања и почетка тока континума редовног излажења на радост верних сарадника и читалаца , како у Србији, тако и диљем света, поготово оних држава у којима куца срце њене дијаспоре. Зато с правом треба истаћи да је ЗБИЉА са својим симболичким именом, у оквиру аутентичне ревијалне грађе и часописног карактера. једно од најлепших места савремене српске историје, културе, мишљења и језика на којем се врцави СРПСКИ ДУХ осећа угодно, домаћински и безбедно. Овај закључак кореспондира са стањем света и његовог неусаглашеног поретка, којим добро наоружане силе управљају брутално намећући своја правила слабијим и незаштићеним при чему се из „штала“ тзв. демократских уређења непријатељски односе према васпостављеним божјим вредностима разлика и различитости. Отуда и похвала овом српском листу и његовом уредништву што је деценијски откривало и чувало најабитније честице истине у одбрани историје: идентитета, језика, културе, вере и судбине колективног памћења СРПСКОГ НАРОДА. А, дисање и корачање те одбране припада свим Србима и местима, на било ком меридијану, на којима СРПСКО СРЦЕ живи и куца за слободу и достојанство свог: националног, независног, државотворног, територијалног, православног, сувереног и непокоривог националног духа.
Српски лист ЗБИЉА је и непорециви путоказ како се треба окренути себи и решавању свађа и политичких и других, не мање важних, размимоилажења унутар бића свог националног корпуса. Унутар парадокса, када се немилице пристаје на удруживње са преварама јачих. Када се јефтино  расипа тешко стечено знање, традиција и искуства за разне „приносе“ и саете белосветских замки и подвала. О таквим горким и добрано глупим искуствима на страницама ЗБИЉЕ сведоче бројни текстови угледних историчара, песника, филозофа и читалаца, који не падају на колена пред ирационалним отимачима и отимачинама српског историјског наслеђа, баштине интелектуалног блага и камеје његових икона, споменика и светих гробова. Зато, нека ЗБИЉИНО дело буде наум и опомена пред опасностима свих оних који злурадо насрћу у жељи да срушe и урушe идентитет и (само)свест СРПСКОГ НАРОДА и његових величанствених поседа.

У Сомбору, марта 2015. године

ВЕЧНОСТ СРПСКИХ МОНАХА


                                 Иконостас у црквици на имању дворца Фантаст



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВЕЧНОСТ СРПСКИХ МОНАХА

Вечност је живот српских монаха
Магде била њихова зочишта
Манастири, испоснице и ћелије
Капеле и крипте
Чудотворци и подвижници
Павле
Макарије, Порфирије, Артемије
Именима светим сви побројани и
Пребројани у праху судбе и
Магли живота
Гоњени, спаљивани, на колац набијани
Разапињани и разчеречивани као
Јав искона васкрсавали су и враћали се
На прагове и потписе уништених огњишта
Нема тог прогона преко кога они нису
Умом узлетели и
Мудрошћу напојили у греху
Заведене празноглавце, изроде и
Исукане бодеже зла
Оне што никада не посташе људи
Чак ни и у својој вери
Прогонитељи су умирали од налета
Страха док су сумануто давили и
Клали часне
Српске монахе
Од стравичних слика обневидели
У лудилу клањали се злодухој казни
Неприкосовеног Творца
На зочишта свирепо прогнаних и
Погубљених српских монаха
Жедне убице и
Сатрапи кријући долазе да се напију воде са
Лековитих  извора
Залуђени слепилом мржње моле се за
Опрост од својих жртава
И нестају и без прогона као да никада

Нису ни били од разума овог света

У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ


                                        
                                                                Слика Иштвана Сајка

                                       
ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                  У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА 

                        КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ

Мисли о повратку слике на матрицу идеје њеног настанка, па и њеног реалистичног опстанка, у чијој осами она живи са сенком свог креативног иницијалног прапочетка, вековима, у епохама промена, призива посезање за дискусијом о лавиринту, који је, по Борхесу, најочитији симбол осећања изгубљености у процесу промишљања могућности повратка на извор разлога зачећа. Зато је сликар, или билокоји други уметник, песник, композитор, математичар, као најопуномоћнији, изасланик божје сензације у пољу људске цивилизације, стављен у процеп из кога га п(р)озивају, да својој публици и њеним тумачима, открије тајну дилеме која га мучи на прибављању одговора таквим знатижељама.
            Ако се пође од чињенице да је сликарство почетак спознаје људи у визуелизацији осећања света, и сваколиког инвентара првобитног уређења њене природе и њених закона, онда је недвосмилена истина да су први сликари, само тако могли да започну крчење пута ка идентитетима људи. Та истина помогла је да се човек на почетку свог метнталног развоја сучели са окретањима око осе феномена огледала и научи да контролише игру менталне расвете симетричних одраза, који су га са својим нијансама и загонеткама, одводили у открића: сенке, ватре, копља, точка и на крају сна као „подстрекача“ за даља: усмеравања, распоређивања и компоновања запажања. Отуда и истина о слици, као најбитнијем тренутку у развоју људске самосвести. Зато је велика истина да идеја слике није настала случајно. Она заслужено стоји на самом почетку историје еволуције развоја света, као један од најнеобичнијих, пре свега, чулних достигнућа сензације људског ума.
            Временом, мењајући идеје о поимању света, сликар је, пре свега, као светлосно биће, почео и да мења улогу и развој својих визуелних записа, а упоредо и: карактер, језик, говор и тен слике. Спознао је да се свет, на слици и изван ње, може поделити између онога што је на првобитном цртежу лик бика и што није бик. У тој спознаји он је несвесно започео мисију истраживања самогласа разборитости и препознавања. Наравно да је тада рудимент перцепције још увек био далеко од разумевања, а камоли читања снова и њихових порука.
            Неспорно је да је слика вековима, као својеврсна аналогија, била тлац реалистичке белешке у коју је сликар страсно уносио своје визуелне утиске. Речју, слике су зато у историји уметности, дуго дуго времена, а нарочито после утврђеног сазнања о судбини пролазности живота, личиле на насеља „белих кућа“ врсног савременог српског песника Ђорђа Сибиновића, а потом, све више и више, на иконографске оде идеалима вере и емоционалног уздања. Тако је сликар нашао у себи човека. У формату тог налажења започеле су и расправе о онтологији, психологији и филозофији богочовека и богоствараоца.
            У новом модерном, научном, дигиталном и технолошком, свету, препуном анархије, себичности, корупције и сваколиког неморала, усуд рада и притиска експресионистичке енергије, удаљио је уметност, књижевности и музику, од импресионизма сувог и огољеног реализма. Том удаљену у многоме су кумовала присвајања и наслањања на стилске улоге: метафора, алегорија, алузија и асоцијација. Свет знакова, природних и комплексних бројева проширио се до те мере да је светом завладао култ шифара, претпоставки, негација и заменица. Несумњиво је тада завладао и рат земаљских и космичких димензија. Наравно, да се ово односи и на савремено реалистичко сликарство, које је жртва предложака постављених у у мисаоним ликовним делима: Ботичелија, Леонарда, Каравађа, Дирера, Пикаса, Инке Есенхајг и Милорада Бате Михијловића. Зато су класична ликовна дела фигуративног реализма увек ту, на својим стварним и нестварним штафелајима, и никада нису нестала. Упорнији знатижељници могу њихове ауторе наћи како у Несебичном музеју Заветина седе и пију кафу, 3 у 1, или 2 у 1, са костимираним менаџерима актуелне дигиталне ере.
            У контекстуалном оквиру овог тегста треба посебно истаћи да је Ликовна колонија Колут-Мандић, на челу са оснивачем Милошом Мишом Мандићем, током двадесетпет година постојања веома сугестивно пратила идеју повратка класичне релистичке слике, па је на том фону за њене сазиве и вршена селикција у ангажовању најелитнијих српских и међународних сликара из Европе и са простора екс-југословенског региона.
НАПОМЕНА
            Овај текст сам написао по позиву за каталог изложбе Ликовне колоније КОЛУТ-МАНДИЋ, иницијатора и њеног власника Милоша Мише Мандића, поводом 25-тог сазива, а која се одржава од 26. Јануара до 02. фебруара 2014. године у Бањи Јунаковић крај Апатина За исти сазив, који се одвија под тематским мотоом Повратак класичној слици, позвано је 25 академских сликара (Драган Мартиновић, Ђорђе Прудников, Милан Туцовић, Даница Масниковић, Иштван Сајко, Ендре Пеновац, Василије Доловачки, Мишо Вемић, Зоран Круљ, Томсилав Сухецки, Шандор Шлајф, Момчило Мацановић, Предраг Тодоровић, Зоран Ивановић (вајар), Предраг Милошевић, Александар Луковић Лукијан, Радуле Бошковић, Милан Милетић, Борис Драгојевић, Предраг Тодоровић, Славко Крунић, Жељко Ђуровић, Љубомир Попадић). Током колоније одржан је округли сто на коме су учествовали историчари уметности и ликовни критичари: Срето Бошњак, Дејан Ђорић, Зоран М. Мандић и Оливера Милошевић. Након завршетка Колоније биће отворена озложба на којој ће бити изложени радова настали на њеном 25-том јубиларном сазиву. Ову изложбу током 2014. Године љубитељи ликовне уметности можи ће да виде у тридесетак галерија широм Србије, регионалних и европских центара културе.


На Богојављање 2014. год

ZAČUĐUJUĆE






ZORAN M. MANDIĆ

ZAČUĐUJUĆE

(prilozi za raskrinkavanje religije nepotrebnog)

Začuđujuća je upornost šta se sve
dešava izvan zidina Poezije i sa
koliko se upornosti  kite njeni rubovi
memoarskim paralaksama
tricama i kučinama sećanja na ulogu o
postojanju akcionog samoponašanja
Na ivici nervnog šoka jezika borba za
prednostima u rečima i sintagmama
poražavajuće je oskrnavila svet ideja na
koje se ti isti ratnici pozivaju spomenima
debelog Baha i savetnika policijskih stokuća
nepomračenog Ničea i njegove odane sestre
misterioznog Hristosa i zagonetnog
Anđela Glasonoše
svemogućeg Tesle i nedostižnog Dostojevskog
Začuđujuće da se piktijasti opseg te upornosti označava
rečju – roman
posrnućem moći duha govora u  prestonicama lične istorije
među nepristojno obrdanim kvakama na vratima pisarnica
Metafore
Tik uz bolničke krevete obolelih glagola
Poludelih prideva
Malokrvnih predikata
razobručenog pravopisa gramatike urina
Na selima nenaoružanih poreskih obveznika Apokalipse
Naoružanih uredničkih strvina
poniznih slikara portreta anatomski nedovršenih lica
Kritičara
Gluvonemih estetičara Muzike
Smešnih upravnika Harmonije
Podvižničkih budala Astronomije
Gadova iz priča L. N. Tolstoja o anatomiji korupcije među uzansama
reputacija sukobnika interesa
Hej
I
Sve to usred nevinog stanja magle na raskrsnicama
obojenim suncem poezije u radionici smećarskih metala
šizofreničnog kraha prozirne stvarnosti sa upalom pluća mozga
Tesla se sa besmrtnim grohotom ironije podsmevao njegovim
današnjim biografima
Neznalicama nudio čitanje otkrovenja iz kafkijanskih zaveta
napuštenih  jazova i mostova nedovršenog jezika
nedisiplinovanih semantičkih karcinoma iz filozofskih diskursa o Bogu
Jevanđeljima i knjigama napisanim u
Njegovo ime
Dole na dnu strpljive svete vode koren drveta života poezije sačuvao je obilja
vatre i zemlje i kiseoničnog vazduha
Upropašteni dijalog zelene gravitacije sa žutom mesečevom hemijom usred stroja
legije nasamarenih nesrećnika predvođenih Cezarom i Napoleonom
siflističnim graničarima bezumlja promašenog globusa neznanja o identitetu
skakutavog cvrkuta vrabaca na pesku vremena posle Homera
Pitagorenih brojeva  
Šekspira u
Karavađovoj poslastičarnici sa Davinčijevim kodovima
Botičelijevim školjkama
Neki od njih prestaše pametno na vreme da zameraju overenim izrekama smrti
Izgubili su se sa pokupljenim prnjama i dronjcima u nepoznatom pravcu
linija iluzije
Za sobom ne ostavivši nijedan roman o praksisima nade u sumnju
Niti ne pristojno zaviriše u podatke o utiscima paradno im postrojene
Budućnosti pred zidom slinavih noseva
Ali kuda sa jadnim romanoskribomanima
Zakasnelo pitanje Platonu
Lovcima na jazavce i zmajeve pred sudom

Bože pravde ukini roman

PRINCEZA I MAZA





ZORAN M. MANDIĆ

PRINCEZA I MAZA

Kako da ti objasnim neobjašnjivo
Nevreme tvoje autonomije za koju sam
Založio sve svoje rukopise
Stari i Novi zavet mojih versa
Prvopozvano čitanje Remboa
Moje verbe za verbalizaciju tvog
Unutrašnjeg lika
Zato
Nikada me nećeš odgovoriti da napišem
Sonet o Princezi i Mazi
Da ne otpišem svaki dan bez ijedne
Tvoje poruke
Dok sam te nervozno šetajući usred grada
Slikao očima
Spajao božanske linije tvog lica u
Jedini portret koji sam naslikao
I evo njegove izložbe u mojim pesmama
Darujem te u njima muzikom svetaca
Jovana i Andreja
Sa kojima pijem crno vino sa ukusom
Tvojih usana
Tvojim nepristajanjem da mi budeš sve
U ovim godinama
U čudu da zaista postoji čudo
Princeza iz mojih crvenih krvnih zrnaca
Usred patetike s kojom je prekidam dok govori a
Ja umirem
Od straha da je sve privid
Igra Jovana i Andreja
Koji mi na taj način saopštavaju zamerke na neke
Moje verse
Ali i oni znaju da je između patetike i ljubavi
Ljubav
Dan usred koje noć podiže ugled propasti
Opšteg
Jer ljubav ne može da se prepisuje i baca kroz
Prozor Rembovov
Kroz Usekline, prozor
Ljubav je svetlost koja dolazi sama iz svoje
Neopštosti
Iz onog što jesam
Što ne može iz prvopozvane pojedinačnosti

2.

Da li onda Maza (tvoja imenica za
Strah)
Može da se oslobodi konfuznosti u
Pripitomljavanju opisa
Muške intuicije u opsadama suprotnog
Pola
Nedovršenog dara u predskazanjima
Među polovičnim prijemima slika u
Njihovim rebusima
Ali
 Zar nisam pomenuo njihovu izložbu u
Mojim versima
Izložba je otvorena
Put  obeležen
Put između mene i tebe je put
Ka tebi
Jedini put na kome se ne osvrćem čak ni na
Svoje verse
I verbe izolovane u jednom aluminijuskom kovčegu
Među nekim drugim godinama
Iscepkanog vremena
Kada te nisam čuo
Kada si šaputala uspavanke svojoj deci
Svojim mazama
Sada učim da pišem
I prepisujem
Tvoje svevreme u sebi
Za sebe
Ne moraš da me kinjiš esejima o tvojoj slobodi
Iako volim te eseje i kada dugo čekaju da ih
Odštampaš
Možda ću ovaj rukopis nekada završiti
Tvojom rukom

Apatin, 2006. god.


29. јануар 2017.

САН





ЗОРАН М. МАНДИЋ

САН
есеј о фантастичној зоологији


            Мозак се никада не одмара, чак ни у сну, који је његово најомиљеније скровиште. У њему он чита своје одложене ликовне и мемоарске записе. Упоређује их, као незасита жена своје љубавнике. Нико те списе није прочитао. Њихова тумачења припадају снази нагађања, којима Бог, преко песника, збуњује сањаре. И држи их у вечном сиромаштву, да би га памтили док он њих заборавља. Забрањује и оставља без потомака. Сан је плажа на којој се фантастична зоологија храни људским месом.

МИТОВИ НИЈАНСИ
















ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИТОВИ НИЈАНСИ                    

Усред дана ноћ као
нова унутрашња прича
коју причају неми
изгубљени у одсјају боја
оних које их лажу
митовима нијанси
Мали опали листови
говоре на неугашеном


Језику


ШПИЈУН





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШПИЈУН


Он је увек ту
Поред тебе поред свих
могућности на које пилићарски
рачуна
Редовно се представља
Неоткривени непријатељ
удружења авакса
Оно што сакупља назива важним
предметима запостављене историје
Не упушта се у расправе о
историји укуса
попут ситних животиња страхује од
основних недостатака личне писмености
Председник је једне реке док другу
уређује
Склопио је савезе са онима који му се
смеју иза леђа који му потурају
превазиђене генерације лаптопова
До бесвести улази у канцеларије
других
на ходницима се
састаје са неважним превртљивцима а
разводи се од важних извора хране и лечења
Телефонира до бесвести
Са фиксног назива себе на мобилни
Телефон

Шпијунира све
комшијског пса
уличне мачоре
птице станарице па чак и
јад сопствене маленкости
Болује од себе надуо у лажним причама о вери о
жени
О
припадању кохабитацији са ђаволом
Неопрезност га убија и води кроз мемљиве
ходнике лудила
Ни сам себе не воли јадан
посрнуо у
неуморном преписивању података о другима
Не вежба у теретанама у
понорима се хвата за кљакаве руке
налогодаваца и хушкача таштине
мржње и патолошке сујете
Свраб га изуједаног не напушта
Шпијуни најчешће верују у ослобађајуће
пресуде несвесни да их ни на најтамнијем месту
неће сахранити пре него што их поједу
ситне животиње са
комшијским псима и уличним мачорима у
друштву
Време је да времену каже
Збогом


















НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТЕ ПОЕЗИЈА САВЛАДА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТЕ ПОЕЗИЈА САВЛАДА

(прилози за есеј о музици)


Не дозволи да те Поезија савлада
Она долази кроз мрак
Иде са непознатим вирусом
Светлости
Гњечи тестисе
Просипа воду из бубрега
На дуг узима крв
омиљену нула негативну
Групу
Буди испред себе на корак да
Те
Не изненади онај иза што
наплаћује
Паркинг
Продаје лошу дрогу
Музика помаже
Мисли о њој разваљују успаване
Мождане вијуге
Музичка екстаза може учинити
Бесмртним
Музика је лични доживљај
Записао је Чарлс Симић
У коментару става
Са освртом на Баха
Вагнера 
Сони Ролинса који су слушали
Ничеов клавирски
Српаски марш
Све је у чулима
Дубоко у песку под
Океаном
У омрази савршеног
Испод најнижих записа тврдих
талога
Прошлости
Пре смрзавања
Палимпсета
Звук бас гитаре незамењиво
постоји
Лажи је боље на звучној картици
Боље од најтоплијој одаје
Непоузданости
Звук је где се
Размењује здрав разум
Купује нови живот без језика
Облика
Описа
Димензија
Не дај да те поезија савлада
Време је сакрило покварени сат
Поремећени исказ
Рачуна
Критички оптимизам
Речи траже пријем 
Непостојеће канцеларије
Музике
Не дозволи да те савлада
историја
Разноврсности
У којој се уз звук
Фендеровог баса
Одвија ротација
Репутације Поезије
Бас Музике

2.

Заглављени свет маште
 посматра
Пажљиво
Шта радиш
Није му до судбине
неизвесности
Леда и
Ватре
Лабараторије Песме
Личних визура осећања
Разлика
Сентимената порука о
животу
Збрци
У којој је спасење низ
Тренутака
Молитве
Поезије и Музике

3.

О, да
О Музици су пропала сва
Усуђења
Писаца дефиниција
После откривења 
Скакутавог
Цвркута врабаца
Ниче се заложио да
Музици врати пол
Осећања
Женски југ и мушки
север
У Поезији је затворен
Рат
Без учитеља
Безосећајан свет
Маховине са
Дрвета сазнања
Мелодија распарчаних
Узбуђења
У страсти
Заустављених пролаза пред
Непристојним бедемима
Наде
О, да
Сами у пустињи
На трпези похлепе пажљиво
Жвакање плена
Не дај да те сваладају
Канибали
Плена Поезије
Одели свој ручак са стола
Поста
Нестани у шуми непостојећих
Образаца дефиниције
Слушај музику савладивог
Диви се терету јава
Усхита

4.

Пре него што усниш
Препознај
Сањача који те сања
Подели ручак на измицима
Пољане
О, да
Они иза нека свој део
Препо-Лове
Онима испред
Не дај да те поезија савлада
У
Једењу
О, да
Светлост уме да заспе дубоким
Сном
Препуштајући тами
Довршење
Литургију
Невидљивог цртежа
Веселог лика страха
Луком Муке речи
Усред гомиле неважних певача
Награђених будала
Из одреда
Само-обмана
Годоовим огледалима
Необележеним раскрсницама
Чекања
Смешних сајмова
Књига

5.

О, да
Време је простор
Незакривљена Теслина
Примедба
Физичарима
Све је између
Тестамента
Неверовања
Откровења
Космоса
Смешна прираслица
Тетовираног
Хаоса
О, да
О, гле
Погоди
Ко стоји иза ове
Песме
Реци
Пре него што усниш
Без речи

6.

О, да
Како ћеш наг
Из сна
Са непреполовљеним
Ручком
С њим
Који те
Пише
Чита
Црта
После четрдесет година
Кружења Душе око
Свемира
Поезије Музике

7.

О, да
Седми је дан
Свети
Одмор
Не дозволи да те
Поезија
Савла-
Да



ТИВАТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ


ТИВАТ

Сада је то Тиват
кроз тунел до Котора 
у чувену кишу Рисна
Постоје друга места
на пола сата
на ноћ и дан једно од другога
Друга места
Друге сеобе духа
Одласци
Увек се одлази
Непослушне брже депортују
Пребацују из казамата садашњости у
луднице будућности или на
Клинике прошлости
Киша на путевима опере тело
сапере неке важне линије са његове
Трошности
Да
Тиват усред једне мале личне
Свечаности
На летњој позорници Галерије Буће


јуна 2008.