ZORAN M. MANDIĆ
POČINJE KAD KRENEŠ
Poljubac u obraz, moraš krenuti.
Kašnjenje ne opravdava, vernici
umiru u hodu. Na domak linije koja ih
deli u hodu. Život je prečica, čitaj snove.
Nema najboljih od najboljih, ni u kampu
za obuku trulenja. Drži glavu dole, kreći se.
Bog je stvorio sve, raj, Gospođin vir, čak i njega.
Ono što radimo zavisi o nama. On nam daje izbor,
slobodnu volju. On zna šta ćemo uraditi
pre nego što to uradimo. Predodređenost, da li?
Sve je određeno po njegovim željama. A, mi smo
ovde dole, zbog čega? Njegove zabave? Hira? Mi
smo sveci? Kako god bilo on uvek koristi svoje ja.
Poljubac u obraz, opametiti se i otići dalje. Na opasno
mesto, još opasnije.Promena uvek koristi. Nakon
vrućine hladnoća je ugodna. Čitaj! Listaj, smrt svake
nade, pita od bundeve, ovde mi se ne sviđa. Niko ne zna
kako mir izgleda. Postoji rat. Treba se vratiti pre nego što
drugi odu. Zauvek. Na odmor od svega. Život je odurna
vežba. Dolazi iz crvenog lanca ćelija. Kao sigurnosni pojas,
kao odskočna daska za invaziju na osećanja, koja se
slobodno šetaju. Kao pacovi. Počinje kad kreneš. U prvom
dodiru sa majčinom sisom. Da li? Ne ignoriši đavola, biće ti
lakše kad ostaneš sam na obali sedam mora. Drži glavu dole,
ne osvrći se. Ne ostajemo iza sebe.
|
Нема коментара:
Постави коментар