A DANAS KADA TE NEMA

ZORAN M. MANDIĆ

A DANAS KADA TE NEMA

Branislavu Brani Petroviću

Kada je danas sa druge strane gradišta

usred dvehiljadedesetog jula,

pomešanog sa sve žešćom pobunom kiše,

zazvonio telefon,

pomislih da je neko umro, da

preostali iza njega traže nekrolog,

da se ponovo muče sa izborom pisca

najsličnijeg mučeništvu antologičara

kada se zver pri pominjanju tvog imena

trnovim štapom uteruje u tor jaganjaca.

Setih se Branislave napasti, gube, Boga i

Tebe sve samljeg kako Borhesovim fonoskopom,

na izmaku iz sebe, tragom praha govora,

rimama bolnim pregledaš umobolna pluća

ritma.

Kako im otresito govoriš –

Idi te ljigavice,

umrle pesme od pesme,

idi – poezijo iz poezije,

presvuci košulju, obuj se među gubavcima, što

danas predsedavaju konferenciji ugleda ironije.

I ne mogoh vratiti u žalosno sećanje,

napregnuti sjaj nervoze zaborava u kome si

govorio –

idi, umiri zver pre nego što

ukradu njen mir.

Onako kako se nekršteni pesnici kite

 lažnim spokojom i ordenjem poharanim.

Poezija je Bog – rekao si jednom,

dopisujući legendu o čarobnom Arhangelu Tesli.

Zato, evo ti pesma ova Brano Branislave.

Posveti koju mori napast rime glupih mesečara,

povod je antologija u kojoj se, nekada lepo, najviše

ružno slavi jedno ko ni jedno predosećanje budućnosti,

koja kukavički beži u prošlost i

o da vidiš čuda -

Ne da se da ne miče na onemoćalom razboju svetlosti

umornog Teslinog sunca.

A danas kada te nema koliko i ima

možda

u Geteovim nejednačinama i Ahilovim magnetima

prolaznosti,

ne moram tvoje pesme iz sećanja da vadim,

vučem po pločniku palanke, gornje i donje.

Ali zato, čujem hor gubavaca, kako te pevaju dok u

potkrovlju napastne senke vizantijske na janičarske

brodove tovariš sanduke jabuka, bez adrese na koju

trebaju stići nekada negde, sa tobom i bez tebe.

Možda baš tamo gde smo se slučajno sreli u

Gadžinom Hanu,

Onako kako si sumornim rukopisom

zapisao u dnevnik na nebesima gde na kolac zaplanjski

nabijaju pesnika, čar sramotnu iz reči da oslobode. Onako

kao što se čude kad Čude poređa pristanak naš nevažni na

ludost posvete onom neposvećenom drugima što uvek nisu.

Evo mog pristanka Branislave Petroviću.

Dan posle među poslednjim danima ovim kišnim.

Sa rezom od moći krezubog govora

na vratima tora jaganjaca u koji

trnovim štampom uteraše zver jezika  

svetlosti iz

Teslinih otkrivenja. Tragom praha tvog.

I juče i sutra i...

A danas kada te nema.

U Apatinu, u noći između 4. i 5. jula 2010. god.