BUDUĆNOST

        Na otvaranju 44. Brankovog kola u sremskokarlovačkoj gimnaziji,                                                           2015.godine

ZORAN M. MANDIĆ

BUDUĆNOST

(mali esej o zalasku sunca)

Budućnost: Najviše liči na nedešifrovan zvuk istisnut udarom dlana o dlan upozorenja. Sa hiljadu lica premetnutih u nazvane stvari mota se između šina brzog voza. Čas voz, čas šina, a, očas tunel, kroz koji prolazi na drugu stranu. Neobeleženu, koliko vidljivim, toliko nevidljivim mastilom. U dokolici podmeće Šopenhauerov pesimizam Ničeovom romantizmu, Staljina preplašenim na smrt članovim Generalštaba, koji rat treba da odbrane od sumnjivog mira ustajalog u buretu čuvene ruske surutke. Sa kompasom oko vrata, koji se ne hajeći za mirise i pepoznavanje izmišljenih strana sveta, vrzma između zemlje i neba. Čas zemlja, čas nebo. Čas čas na kome studentima predaje Istoriju gluposti i Filozofiju muke sa znanjem. Na časovima Anatomije osećanja secira pokradeni Sokratov trbuh neznanja. Uvlači se u njegova neosvetljena creva. Prebira po jezičkim otrovima od kojih je Rembo spravljao nijanse za žutu Gogovu tvrdoglavost. Nikome nije uskratila put. Nekima je pomogla da se, pre zaključavanja u sobu bez prozora, domognu povratne karte. Evo je na ulici. Usred prosečne dnevne temperature na kojoj ljigavo mediteransko leto siluje uobraženu skandinavsku zimu. Kada ne gleda televizijski dnevnik, na ulazu u cirkus ispred štanda prekograničnih galaksija, prodaje nedeljne informativne novine. I vreme. Prikupljeni novac ostavlja gruzijskim Ciganima dok pevaju skraćenu verziju vesele pesme Pola tebi, pola meni. Neošišana i dalje tvrdi da je nema. I da trikovima stvarnosti ne treba verovati.

(roman o naopakom)

Kada se Z. , sa revolverom u levoj i prepisom Engelsovog govora na Marksovoj sahrani u desnoj ruci, okrenuo – zemljina lopta je počela strahovito da škripi. Milioni zupčanika strugali su neprovidne oblake prozirne prašine. Svetlosnom brzinom smenjivali su se likovi kuća. Na hiljade lepo obučenih ljudi nicali su iz grobova u ritmu masovne parade kišnih ljudi sa rudarskim šlemovima na glavama od vetra. Z. se više nije okretao. Išao je, išao... Video je samo one koji su znali ko je on. Na slici bez reči. U rečima bez slike. I pojmova. Za Z. nije raspisana poternica. U Interpolovoj zgradi u toku je bilo krečenje masnih fleka na zidovima straha. Na posedima njihovih prozora započela je istovremeno rasprodaja roletni. Z. je na kastingu za ulogu glumca u Filmu snova ubedljivo pobedio za ulog u nemogućoj ulozi. Z. je u noći između 19. i 20. avgusta 950. godine u VH postao čuvar praznog kaveza. Zver koja je išla natraške pobegla je od razornog zadaha iz njegovih praznih usta. Iz usta punih zemlje u zemlji praznih usta.

Napisano negde između sutra i juče
nepostignute (prazne) Godine