15. јануар 2017.

СРЧАНИ УДАР





ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРЧАНИ УДАР
(Есеј о обнови пропалог времена)


Он долази изненадно и
Неповратно
Треба ухватити тај звук
Који се са чулима магле
Обрушава у невид
У стање када рецимо не знаш
Зашто те цепајуће боле руке и
Када кроз крвне судове
Утрнулог тела не провлаче жице наде
Нема ту поделе на главне и
Споредне чињенице живота                                                             
На главне и споредне кардио-хирурге
На распуштену интерпункцију прозе
У причи о фаталној револуцији
Запањујући отпуштеног ритма из редова
Мелодије синапси домалог укоченог прста
На шаци леве руке
Треба ухватити тај звук испод вида
Изнад воде која не уме са распамећеним
Налетима таласа изнутра
 Из неопеване средине која је
Напустила ребром оковани затвор
Грудног коша
Хан само за једно срце доле на
 Југу Србије
Где се реалне удварају песничким
Сликама у црним официрским чизмама
Оца и сина који још увек преврће по
Његовој архиви
Лепо је сетити се тренутка вожње у
Колицима спаса
Лепше него се упустити у расправу о лепоти
Или сликати фрушкогорски пејсаж
Усред кога је саграђена
Болница
Лепо је у ружном писати одбрану лепоте
А затим  преда ружноћом потписати
Уговор са самим собом за селидбу у
Хан само за једно срце доле на
Југу Србије
Усред огорченог супарништва прозе и
Есеја у поезији која личи на рат ветрова
На пролаз кроз реп комете у коме се
Рачвају запушени крвни судови
Угруване Цивилизације под инекцијама
Кортизона
Шта радиш овде питао ме је Бог док су ме
Разапињали на столу кардиохирургије у
Сремској Каменици
Скроз је све у реду одговорио сам срећан
Што зна где сам и што ме неко тамо чека као
Последња обнова пропалог времена


На Васкрс 2015.