Dušan
Stojković
ESEJISTIČKA
POEZIJA
(Zoran
M. Mandić: Bog u prodavnici ogledala. "Intelekta", Valjevo,
2010)
Krenimo od naslova. On je nesumnjivo
simboličan. Šta Bog traži u prodavnici ogledala? Javlja li se kao mušterija ili
kao neko, ko osmotrivši ono što mu ogledalo prikazuje, želi da promeni svet?
Hoće li, kao Alisa, da se u ogledalo uvuče i otkrije onaj drugi, paralelni,
odsanjani ili sanjajući, sasvim svejedno, svet? Jeste li on tvorac i onoga što
se iza ogledala zbiva? Koja je, uostalom, simbolika ogledala? Istina,
samoostvarenje, mudrost, um, duša, natprirodna i božanska inteligencija,
iskrenost, čistota... Ambivalentno po značenju, može biti i solarno i lunarno.
Može li se danas uopšte spomenuti, kada je o književnosti reč, ogledalo, a da
se Borhesu ne obrete u naručju? Šta je Borhes, danas, nama?
Pesme ili lirski esej? Novu Mandićevu zbirku nesumnjivo treba uporediti sa Malim (p)ogledima (2006; dopunjeno izdanje 2008), njenom blizanačkom knjigom? Kao što bismo mini eseje mogli (ponekad se to i čini) tretirati kao pesme u prozi, drugačijom grafičkom organizacijom Mandićeve pesme mogli bismo "preobući" u mini eseje. Imamo pisca koji, negirajući svaku krutu žanrovsku omeđenost, svoje literarno stvaralaštvo ukotvljuje u osoben međužanrovski prostor. I tamo i ovamo, jednako kao i: ni tamo ni ovamo. Pesništvo njegovo nalik je na živu. Pokretno, gibljivo, neuhvatljivo, nezarobljeno. Mandićevsko. Prepoznatljivo od prve.
Zbirku otvara, zasebno naslovljen "Uvod u čitanje" koji se sastoji od jednog jedinog takođe naslovljenog – "Smisao pitanja (mali esej o neporecivosti)" (on bi se mogao sasvim udobno smestiti i među koricama Malih naslova) – teksta. Iz njega izdvajamo dva poetička stava. Po prvom, "Pesnici su `apostoli` smisla", a po drugom "Pesma je uvek više stanje. Najviši nivo i stadijum bestelesne strasti. (...) I nenapisana pesma je to stanje." Sa kojim pesnicima se Mandić hvata u kolo? Malarmeom, Remboom, Rilkeom, Paundom, Eliotom, Ajgijem, Lazom Kostićem, Tomaševićem...? U kom smislu je poezija više stanje? Asocira li se tu na treće stanje (ni java ni san, ni um ni srce, i java i san, i um i srce) o kojem poetički zbori Laza Kostić?
U zbirci su nekoliki ciklusi: "Počinje kad kreneš" (6 pesama), "Bog u prodavnici ogledala" (4), "Predgrađe" (1), "Lirika sinoć" (4), "Sezona otkupa" (4), "Ne dozvoli da te poezija osvoji" (3), "Sve je kraj" (3) i – finalni – opet jednodelni, "Začuđujuće" (1). Postoje "poruke" ovih naslova. Njihova ambivalentnost. Oni kao da pripadaju različitim, drugim diskursima. Onaj poetički – "Ne dozvoli da te poezija osvoji" sasvim se "uklapa" u poetički stav s početka knjige po kojem je poezija "proizvod" "bestelesne strasti". Usput, možemo se priupitati postoji li uopšte strast koja bi tako pridevom mogla biti označena. Poslednja pesma svojim naslovom upućuje na očuđenje bez kojeg moderne književniosti nema, te bismo, bez ikakvog teorijskog ostatka, čitavu književnost mogli podeliti na onu pre i onu posle očuđenja.
Izvestan broj pesama ima – u zagradama – podnaslov. Oni počinju odrednicama tipa "skica", "mali esej", "prilog / prilozi", "lirski putopis". Podnaslov pesme po kojoj je naslovljena čitava zbirka je "Mali esej o slepilu". U njoj je i Borhes (spomenuta je njegova priča "Kongres", štampana u čuvenoj – vavilonskoj – biblioteci Franka Marije Ričija koja je postala, i ostala, alternativna istorija svetske književnosti, sagledane Borhesovim – slepim – očima). Borhesovske male literarne forme, i zagovarane kod drugih i ostvarene u vlastitom opusu, postale su esencijalno u svekolikoj – i ne samo modernoj – književnosti. O slepilu su pisali, nadmećući se međusobno, učinivši ga pritom jeznom metafizičkom činjenicom sa simboličkim nabojem, pored Borhesa, između ostalih, antologijski, i Ernesto Sabato i Žoze Saramago.
Mandićeva zbirka je, kao što je to bio slučaj i sa njegovim ranijim knjigama, prikriveno, citatna. U trima pesmama se pojavljuje Godo ("Legenda", "Možda sam mogao drugačije" i "Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Svako od nas čeka (i ne dočeka nikad) svog Godoa. Godo je klovnovska varijanta Kafke, no klovnovsko u beketovskoj verziji poprima metafizički naboj. U pesmi "Možda sam mogao drugačije" spominje se nosorog te se tako priziva Jonesko. Razlika između Joneska i Beketa (apsurdni humor, na jednoj i apsurdna tragedija, na drugoj strani) osnovna je razlika koja međi svekoliku savremenu literaturu.
Mandićeve pesme su nerimovane. U njima je prisutno, gotovo kaskadno, "slaganje stihova". Česti su anžambmani. Primetno je "lomljenje" stihova. Pritom, značajnu ulogu igra upotreba velikog slova na počecima pojedinih stihova koja pesmama daje osobenu dinamiku (dovoljno je, kao primer, uzeti pesmu po kojoj je zbirka dobila naslov). Mandićevsko lomljenje reči, ali takvo koje rečima podaruje ambivalentnost, ilustrovaćemo samo jednim primerom s kraja poslednje spomenute pesme: (p)ogled ("ključna" reč čitave zbirke) u isti mah označava najrazličitije stvari: i pogled i ogled, ali i po gled i pogle d.
Zvučna ravan čitave knjige, veoma zasićena, ne zasniva se na "vrištećoj" eufoničnosti, inače zaštitnom znaku mnogih srpskih savremenih pesnika.
Na leksičkoj ravni izdvajamo dve, potencijalno neologističke reči: slovenskoplažna (Budva) i soblje.
Reči-teme čitave knjige, uz (p)ogled, su tišina i (unutrašnja) priča.
Pesnik ne skriva vlastitu poetiku: ... Život je prečica, / čitaj snove ("Počinje kad kreneš"); razumevanje poezije je posebna poezija, reči koje ne postoje ("Pogled sa ispovedaonice"); Sve je unutrašnja priča (Isto); Poezija se svela na / Poeziju / Beskonačnog niza / Ispričanih priča / JA / (...) / Hartija bez tela / Ne dodaje duši / dušu ("Predgrađe"); Iza Jezika je njegovo nesavršenstvo ("O savršenom"). Potrebno je navesti čitavu kratku pesmu "Sto za pisanje":
Pesme ili lirski esej? Novu Mandićevu zbirku nesumnjivo treba uporediti sa Malim (p)ogledima (2006; dopunjeno izdanje 2008), njenom blizanačkom knjigom? Kao što bismo mini eseje mogli (ponekad se to i čini) tretirati kao pesme u prozi, drugačijom grafičkom organizacijom Mandićeve pesme mogli bismo "preobući" u mini eseje. Imamo pisca koji, negirajući svaku krutu žanrovsku omeđenost, svoje literarno stvaralaštvo ukotvljuje u osoben međužanrovski prostor. I tamo i ovamo, jednako kao i: ni tamo ni ovamo. Pesništvo njegovo nalik je na živu. Pokretno, gibljivo, neuhvatljivo, nezarobljeno. Mandićevsko. Prepoznatljivo od prve.
Zbirku otvara, zasebno naslovljen "Uvod u čitanje" koji se sastoji od jednog jedinog takođe naslovljenog – "Smisao pitanja (mali esej o neporecivosti)" (on bi se mogao sasvim udobno smestiti i među koricama Malih naslova) – teksta. Iz njega izdvajamo dva poetička stava. Po prvom, "Pesnici su `apostoli` smisla", a po drugom "Pesma je uvek više stanje. Najviši nivo i stadijum bestelesne strasti. (...) I nenapisana pesma je to stanje." Sa kojim pesnicima se Mandić hvata u kolo? Malarmeom, Remboom, Rilkeom, Paundom, Eliotom, Ajgijem, Lazom Kostićem, Tomaševićem...? U kom smislu je poezija više stanje? Asocira li se tu na treće stanje (ni java ni san, ni um ni srce, i java i san, i um i srce) o kojem poetički zbori Laza Kostić?
U zbirci su nekoliki ciklusi: "Počinje kad kreneš" (6 pesama), "Bog u prodavnici ogledala" (4), "Predgrađe" (1), "Lirika sinoć" (4), "Sezona otkupa" (4), "Ne dozvoli da te poezija osvoji" (3), "Sve je kraj" (3) i – finalni – opet jednodelni, "Začuđujuće" (1). Postoje "poruke" ovih naslova. Njihova ambivalentnost. Oni kao da pripadaju različitim, drugim diskursima. Onaj poetički – "Ne dozvoli da te poezija osvoji" sasvim se "uklapa" u poetički stav s početka knjige po kojem je poezija "proizvod" "bestelesne strasti". Usput, možemo se priupitati postoji li uopšte strast koja bi tako pridevom mogla biti označena. Poslednja pesma svojim naslovom upućuje na očuđenje bez kojeg moderne književniosti nema, te bismo, bez ikakvog teorijskog ostatka, čitavu književnost mogli podeliti na onu pre i onu posle očuđenja.
Izvestan broj pesama ima – u zagradama – podnaslov. Oni počinju odrednicama tipa "skica", "mali esej", "prilog / prilozi", "lirski putopis". Podnaslov pesme po kojoj je naslovljena čitava zbirka je "Mali esej o slepilu". U njoj je i Borhes (spomenuta je njegova priča "Kongres", štampana u čuvenoj – vavilonskoj – biblioteci Franka Marije Ričija koja je postala, i ostala, alternativna istorija svetske književnosti, sagledane Borhesovim – slepim – očima). Borhesovske male literarne forme, i zagovarane kod drugih i ostvarene u vlastitom opusu, postale su esencijalno u svekolikoj – i ne samo modernoj – književnosti. O slepilu su pisali, nadmećući se međusobno, učinivši ga pritom jeznom metafizičkom činjenicom sa simboličkim nabojem, pored Borhesa, između ostalih, antologijski, i Ernesto Sabato i Žoze Saramago.
Mandićeva zbirka je, kao što je to bio slučaj i sa njegovim ranijim knjigama, prikriveno, citatna. U trima pesmama se pojavljuje Godo ("Legenda", "Možda sam mogao drugačije" i "Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Svako od nas čeka (i ne dočeka nikad) svog Godoa. Godo je klovnovska varijanta Kafke, no klovnovsko u beketovskoj verziji poprima metafizički naboj. U pesmi "Možda sam mogao drugačije" spominje se nosorog te se tako priziva Jonesko. Razlika između Joneska i Beketa (apsurdni humor, na jednoj i apsurdna tragedija, na drugoj strani) osnovna je razlika koja međi svekoliku savremenu literaturu.
Mandićeve pesme su nerimovane. U njima je prisutno, gotovo kaskadno, "slaganje stihova". Česti su anžambmani. Primetno je "lomljenje" stihova. Pritom, značajnu ulogu igra upotreba velikog slova na počecima pojedinih stihova koja pesmama daje osobenu dinamiku (dovoljno je, kao primer, uzeti pesmu po kojoj je zbirka dobila naslov). Mandićevsko lomljenje reči, ali takvo koje rečima podaruje ambivalentnost, ilustrovaćemo samo jednim primerom s kraja poslednje spomenute pesme: (p)ogled ("ključna" reč čitave zbirke) u isti mah označava najrazličitije stvari: i pogled i ogled, ali i po gled i pogle d.
Zvučna ravan čitave knjige, veoma zasićena, ne zasniva se na "vrištećoj" eufoničnosti, inače zaštitnom znaku mnogih srpskih savremenih pesnika.
Na leksičkoj ravni izdvajamo dve, potencijalno neologističke reči: slovenskoplažna (Budva) i soblje.
Reči-teme čitave knjige, uz (p)ogled, su tišina i (unutrašnja) priča.
Pesnik ne skriva vlastitu poetiku: ... Život je prečica, / čitaj snove ("Počinje kad kreneš"); razumevanje poezije je posebna poezija, reči koje ne postoje ("Pogled sa ispovedaonice"); Sve je unutrašnja priča (Isto); Poezija se svela na / Poeziju / Beskonačnog niza / Ispričanih priča / JA / (...) / Hartija bez tela / Ne dodaje duši / dušu ("Predgrađe"); Iza Jezika je njegovo nesavršenstvo ("O savršenom"). Potrebno je navesti čitavu kratku pesmu "Sto za pisanje":
Na stolu
za
Pisanje
Ploča od
Nematerije
Polica bez
Knjiga
Bela slika
Belog
Zida
U rukama
Pisca
Pisac sa rukom
Bez
Olovke
Treba se setiti
Razloga
Pisanje
Ploča od
Nematerije
Polica bez
Knjiga
Bela slika
Belog
Zida
U rukama
Pisca
Pisac sa rukom
Bez
Olovke
Treba se setiti
Razloga
U njoj belina, ne samo hartije,
pokriva i ništi sve. Stvara se i bez materije, i bez knjiga, i bez bilo kakvog
pribora za pisanje. Ostaje samo pisac. Belina sâma koja je pesma. I kada nije
napisana. Pogotovu, onda kada napisana nije.
Pamtimo nekolike sintagme: bolesti jedenja ("Pogled sa ispovedaonice"); trpezom tame ("Pesak tajne, 2"); glagola crteža ("Pesak tajne, 3"); pogled daha ("Jesen").
Postoji čitav inventar raznorodnih slika. Njihov koloplet. Vrtloženje. Svi moderni književni pravci oživljavaju, simbiotički se spleće ono što je na prvi pogled sasvim odvojeno, iznutra pomično. Dolazi do specifičnog poetskog usisavanja. Otuđenja poput onog koje "pokriva" sledeća pesnička slika: Život je odurna / vežba / (...) / ... Drži glavu dole, / ne osvrći se. Ne ostajemo iza sebe ("Počinje kad kreneš"). Ne zaboravlja se gnomsko: Samoća je izvor zaraze ("Samoća").
Slike često dobijaju nadrealnu auru: u kampu / za obuku trulenja ("Počinje kad kreneš"); Nadahnuta smrt traži glave / reči... ("Pogled sa ispovedaonice"); Tek kada sopstvenom licu prinese britvu / Samotnik prepozna jednog od sebe ("Samoća"); Usred dana noć kao / nova unutrašnja priča / koju pričaju nemi ("Mitovi nijansi"); Na samom početku postanja / nedoumica / mučila je priče o rečima ("Pesak tajne"); U vrhu trpeze sunce je / među brojevima / započelo raspravu / O / Poeziji / O pridevima bez / glagola crteža ("Pesak tajne, 3"; veoma često – i to veliko – O je čitav stih); Ne vredi na jednu gomilu / sakupiti / Upustvo za opstanak / Rasute stvari / One po sebi putuju i / Okreću se / Svaka na svoju bežičnu / stranu ("Rasute stvari"). U pojedinim pesničkim slikama prisutno je, blago nadrealno, pravo vejanje stihova pri kojem se jedna slika, ne ništeći se pritom, "ubacuje" u drugu. Ilustrovaćemo to s dva primera: Oko je nasilje značenja / jedne reči / Oko sebe / Oko kosmosa / Okolo / (...) / Samo unutrašnje oko / Izbor je zabranjenih slika ("Oko"); Pre nego što usniš / Prepoznaj / Sanjača koji te sanja ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Obe slike prava su "ilustracija" borhesovskog u Mandićevoj poeziji. To borhesovsko osnovni je fon po kojem se ona, palimpsestno, piše. Prisetimo se, već davnog, teksta "Poezija kao šifra bitka" (preštampanog u Tomaševićevoj, takođe davnoj, knjizi Iz iskustva bitka i pevanja) Boška Tomaševića o Borhesovoj pesničkoj zbirci Šifra u kojoj se Borhesovo pevanje ovako određuje: "Reč kod Borgesa je istovremeno tvar i biće bivstvujućeg, imanencija i transcendencija u kretanju. (...) ... vlastita bit pesničkog dela koju Borges izvorno predočava jeste pesničko delo kao šifra bića." U ovom ogledalskom prikazu ogledalske zbirke Zorana T. Mandića, ono što Tomašević zbori o Borhesu ogledalski se može "precrtati" i kada je o Mandićevoj poeziji reč. U ovom pesniku imamo, moguće je, bolje – sasvim je izvesno, najvećeg borhesovca svekolike srpske poezije.
Postoji u ovim pesmama nesumnjivo i autobiografski sloj. Čitava zbirka velika je pesma o Majci, Ocu, Bratu. O sebi u njima, jednako kao i o njima u pesniku.
Tu su i nekolike ljubavne pesme. Pesmu "Budva 2007" sam pesnik određuje kao "putopisnu pesmu".
Mandićeve pesme su nalik na lirske tetovaže. No šta je koža (čija je ona?) po kojoj se piše? Palimpsestno nesumnjivo. Pritom, vreme je nivelisano, "obrisano", premetnuto u prostor: Vreme je prostor ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 5").
Čuva se, ispod vidljivog sloja, podpesmno, "religiozno". Sve je sastavnica života. Svaki čovek (i Bog; Bog?) ređa kocke za sebe, po sebi. Pritom, Bog uvek koristi / svoje ja ("Počinje kad kreneš"). Šta čini čovek? Da li se on obezJAjio? Ima nečeg od Jozefa K. u pesničkom subjektu zbirke. Njegov svet iskošen je svet. Jedino i moguć kao iskošen, da život ne bi postao, i ostao, oduran. Zato je jedna pesma i naslovljena "Pogled sa ispovedaonice" (predlog sa ništi, odgurkuje iz; nije se u nečemu, već iznad; pogled je to ne oči u oči, ili smerno oboren, već odozgo, orlovski). Kako (u)gledati, (pro)gledati ono što se ne može, nikako ne može, (sa)gledati? Gledalac, Čovek ne pripada nikom. / Pod teretom tela naleće na / rime duše... ("Pogled sa ispovedaonice"). Kako se duša orimila? Sa kim ili čim, ako je telo teretom stiska, dvojeći se od nje? Ogledala su ta koja zavaravaju? Čovek je neograđen (Isto). Telo se premetnulo u svečulo, te pipa, opipava sve. Osim duše.
Poslednji stih Bože pravde ukini roman ("Začuđujuće (prilozi religiji nepotrebnog)") stih je koji, kao prava finalna poenta, knjigu okreće naglavce. Izvlači nas iz ogledala tako što nas još dublje gura u njega, izbacuje nas iz pogleda tako što se zagleda u nas. U našu ranjivu dušu. Postajući ona sama.
Pamtimo nekolike sintagme: bolesti jedenja ("Pogled sa ispovedaonice"); trpezom tame ("Pesak tajne, 2"); glagola crteža ("Pesak tajne, 3"); pogled daha ("Jesen").
Postoji čitav inventar raznorodnih slika. Njihov koloplet. Vrtloženje. Svi moderni književni pravci oživljavaju, simbiotički se spleće ono što je na prvi pogled sasvim odvojeno, iznutra pomično. Dolazi do specifičnog poetskog usisavanja. Otuđenja poput onog koje "pokriva" sledeća pesnička slika: Život je odurna / vežba / (...) / ... Drži glavu dole, / ne osvrći se. Ne ostajemo iza sebe ("Počinje kad kreneš"). Ne zaboravlja se gnomsko: Samoća je izvor zaraze ("Samoća").
Slike često dobijaju nadrealnu auru: u kampu / za obuku trulenja ("Počinje kad kreneš"); Nadahnuta smrt traži glave / reči... ("Pogled sa ispovedaonice"); Tek kada sopstvenom licu prinese britvu / Samotnik prepozna jednog od sebe ("Samoća"); Usred dana noć kao / nova unutrašnja priča / koju pričaju nemi ("Mitovi nijansi"); Na samom početku postanja / nedoumica / mučila je priče o rečima ("Pesak tajne"); U vrhu trpeze sunce je / među brojevima / započelo raspravu / O / Poeziji / O pridevima bez / glagola crteža ("Pesak tajne, 3"; veoma često – i to veliko – O je čitav stih); Ne vredi na jednu gomilu / sakupiti / Upustvo za opstanak / Rasute stvari / One po sebi putuju i / Okreću se / Svaka na svoju bežičnu / stranu ("Rasute stvari"). U pojedinim pesničkim slikama prisutno je, blago nadrealno, pravo vejanje stihova pri kojem se jedna slika, ne ništeći se pritom, "ubacuje" u drugu. Ilustrovaćemo to s dva primera: Oko je nasilje značenja / jedne reči / Oko sebe / Oko kosmosa / Okolo / (...) / Samo unutrašnje oko / Izbor je zabranjenih slika ("Oko"); Pre nego što usniš / Prepoznaj / Sanjača koji te sanja ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Obe slike prava su "ilustracija" borhesovskog u Mandićevoj poeziji. To borhesovsko osnovni je fon po kojem se ona, palimpsestno, piše. Prisetimo se, već davnog, teksta "Poezija kao šifra bitka" (preštampanog u Tomaševićevoj, takođe davnoj, knjizi Iz iskustva bitka i pevanja) Boška Tomaševića o Borhesovoj pesničkoj zbirci Šifra u kojoj se Borhesovo pevanje ovako određuje: "Reč kod Borgesa je istovremeno tvar i biće bivstvujućeg, imanencija i transcendencija u kretanju. (...) ... vlastita bit pesničkog dela koju Borges izvorno predočava jeste pesničko delo kao šifra bića." U ovom ogledalskom prikazu ogledalske zbirke Zorana T. Mandića, ono što Tomašević zbori o Borhesu ogledalski se može "precrtati" i kada je o Mandićevoj poeziji reč. U ovom pesniku imamo, moguće je, bolje – sasvim je izvesno, najvećeg borhesovca svekolike srpske poezije.
Postoji u ovim pesmama nesumnjivo i autobiografski sloj. Čitava zbirka velika je pesma o Majci, Ocu, Bratu. O sebi u njima, jednako kao i o njima u pesniku.
Tu su i nekolike ljubavne pesme. Pesmu "Budva 2007" sam pesnik određuje kao "putopisnu pesmu".
Mandićeve pesme su nalik na lirske tetovaže. No šta je koža (čija je ona?) po kojoj se piše? Palimpsestno nesumnjivo. Pritom, vreme je nivelisano, "obrisano", premetnuto u prostor: Vreme je prostor ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 5").
Čuva se, ispod vidljivog sloja, podpesmno, "religiozno". Sve je sastavnica života. Svaki čovek (i Bog; Bog?) ređa kocke za sebe, po sebi. Pritom, Bog uvek koristi / svoje ja ("Počinje kad kreneš"). Šta čini čovek? Da li se on obezJAjio? Ima nečeg od Jozefa K. u pesničkom subjektu zbirke. Njegov svet iskošen je svet. Jedino i moguć kao iskošen, da život ne bi postao, i ostao, oduran. Zato je jedna pesma i naslovljena "Pogled sa ispovedaonice" (predlog sa ništi, odgurkuje iz; nije se u nečemu, već iznad; pogled je to ne oči u oči, ili smerno oboren, već odozgo, orlovski). Kako (u)gledati, (pro)gledati ono što se ne može, nikako ne može, (sa)gledati? Gledalac, Čovek ne pripada nikom. / Pod teretom tela naleće na / rime duše... ("Pogled sa ispovedaonice"). Kako se duša orimila? Sa kim ili čim, ako je telo teretom stiska, dvojeći se od nje? Ogledala su ta koja zavaravaju? Čovek je neograđen (Isto). Telo se premetnulo u svečulo, te pipa, opipava sve. Osim duše.
Poslednji stih Bože pravde ukini roman ("Začuđujuće (prilozi religiji nepotrebnog)") stih je koji, kao prava finalna poenta, knjigu okreće naglavce. Izvlači nas iz ogledala tako što nas još dublje gura u njega, izbacuje nas iz pogleda tako što se zagleda u nas. U našu ranjivu dušu. Postajući ona sama.
Нема коментара:
Постави коментар