14. јануар 2017.

ODBRANA POEZIJE SA OSVRTOM NA DUNAVSKE MUKE NARCISA




ZORAN M. MANDIĆ

ODBRANA POEZIJE SA OSVRTOM NA DUNAVSKE MUKE NARCISA

(skica za metaforu male pesme o lažiranju i lobiranju)

Književnost je (u)vek, kao literatura, kao poezija, kao muzika i kao život, nezavršen posao. Stanje, koje otiče u nepoznatom pravcu. Ponire, oglašava i premeće se u dvoličnosti popisa brojnih figura, gestova, mitova i grimasa tzv. uspeha. Koračanja iz humusa u hlorofil, iz hlorofila u svetlost, iz svetlosti u kosmički paradoks tame. U neuspeh kao antitezu. Žanrovi su nedemistifikovani primeri njenih izmišljenih: činova, p(r)opusta i privilegija. Oksimoronski zbir njihove konfekcijske odore koja najviše štrči na bezkožnim telesima  nadobudnih ćifti i volontera mitova. Tenisera u poeziji i bacača kugle u prozi. Preoznojenih hvatača senki, koji u borbi sa ogledalima umiru uvek na isti način – od lekovite smrti. Otuda i ptanje – Da li je smrt uspeh uspeha, ili uspeh smrt smrti? I kako odrediti varljivi odnos uspeha naspram neuspeha? Da li je merkantilni uspeh posledica ontološkog niza neuspeha, ili je neuspeh ideja vodilja koja struji ka njemu? Prema što bržem izlazu (izbavljenju) iz začaranih filozofskih kutija. Iz volšebnih labaratorija duha u kojima je Dostojevski proučavao epilepsiju,  Borhes slepilo, a Tesla premeštanje blizine s jednoga na drugi kraj daljine.
Pesnik se ne upušta u teorijske analize naivnog noumena prepredene fenomenologije uspeha, niti pristaje na ispitivanje njihovih primera. Pogotovo mišljenje po kome je uspeh sazdan od niza neuspeha. I sve to u trojednosti njegovog odnosa prema Bogu u kojoj je sloboda  prepuštena zamkama o-sećanja. Sposobnosti njihove dobre povezanosti sa umom u kopanju po nepopisanim depresijama neznanja. Koje je najteže naučiti čak i na najvišim školama znanja.  I samopouzdanja. Pesnik se ne igra dok stoji među metama brojnih snajperista snova. On sanja dok Sanjač sanja njegov san. U snajperistovoj strpnji od mete i metinoj od njegove alave nepromišljenosti. Da li je onda uspeh pogoditi, ili promašiti? Sebe u sopstvenoj pesmi, ili pesmu u krhosti sebstvu, u sebi? Ko je taj koji odlučuje o krhotinama i metaforama u ime jedne, ili druge strane? Ko ga šalje da lobira, ili lažira?  Iz kog centra se pozicionira njegova sasvim beznačajna uloga?
Filozof će iz svojih smešno ulagivačkih poslova uvek poručiti pesniku – da je i neučestvovanje u uspehu uspeh. Kakva takva satisfakcija za lirsku pesmu o neuspehu. O skrajnutom kvracu u srcu peska na dnu okeana. O peskovitoj vodi Dunava sa drugim rekama u njegovom sedlu. Na Tibetu, Homolju, Uralu ili ispod Velebita. U zamci iznad vode u podnožju razgolićene duge. Imaju li filozofi makar nepriprimljenija pitanja za tegle svojih pripremljenih konzervisanih odgovore? Spremljenih u ogromnom špjazu smisla u kome se nepristojno guraju: Platon, Šopenhauer, Kjerkegor, Berđajev, Niče i lovci na zmajeve?  Da li je moguće da ih u istom ćumezu kafom poslužuju Hajne, Borhes, Markes, Mandeljštam i Branko Miljković? I zašto su iz te posluge eleminisani Artur Rembo, Milena Pavlović Barili i Dušan Mandić?.
Za pesnika uspeh je uvek uspeh za sebe i po sebi... Broj. Aksiom koji se ex ante ne dokazuje. Sasvim posebno mesto u bučnoj ludnici opštosti. Među maslinama, medonosnim pčelama, šljivama i  ostacima građevina od pre. Pre legendi o: krugu, točku, orgazmu, mašti, vilama, pest-mejkeru i baj-pasu. Pre hormonalnog incidenta starozavetne jabuke. Pre svakog zaveta. I svakolikog protokola. Starogrčkih, ili sionskih mudraca. Pre Srba, Huna, Hazara. mladog Hristosa i Jevreja.
U getu uspeha ljudi se na sličan način hrane kao i u pansionima nespeha. Jedni druge jedu i piju. Životinje gutaju biljke, biljke žvaču životinje. Poezija se odbranila od jedenja proze. Prozrela je agresiju želudačnog soka njene sujete. Ljubomore. I njenog “švedskog stola” Čak i u gostima kod nje pokazuje visoku otpornost na podmetnute otrove. Poezija sanja poeziju.  Ne prigovara. Sa muzikom u dugim šetnjama prepušta nebu poslove harmonije, svetlosti i tame. Ona je supstanca supstance svog uspeha. Iznutra i spolja. I remek delo agregatnog stanja njegovog neuspeha.
Uspeh je ne podići. Ni sebi ni neznanju. Ni poeziji.  Ne biti između čak ni u zaraznom komšiluku s-varljivog nepostojanja. Odbaciti ova i ona članstva. Zato čitanje u debeloj nebeskoj knjizi treba početi sa redovima fusnota poređanih ispod zapisa o: moru, oblaku, vtari, hormonima, virusima, bakterijama, bratu i nikotinu. Sve je u veri. U harizmi prepoznavanja.Bez obračuna i ubiranja taličnih kamata na komercijalne iznose taštine sa kojima je Narcis uvećavao jednininu ludila na tekućim računima množine svog poseda. Među Srbima tuđi uspeh se često doživljava, kao lični neuspeh. Ali, taj doživljaj nije presudno obeležje karaktera njihovog nervoznog nacionalnog habitusa. Oni su žrtve usvojenih kontraverzi. Smešnih obećanja i vešto prikrivenih smicalica. Zato i imaju svoj paganski geto u veri i smislu s kojim hrane besmisao samoodređivanja naspram čuda koja su ih napustila od drugih činova, suseda i nosilaca privilegija. Rizničara tračeva i čuvara izmišljotina. Međutim, iako, ovaj tekst nije traktatna priča o Srbima nije na odmet ne reći je i nepomenuti sa koliko bruke sa-vremeni književni životi u Srbiji muku muče sa disanjem. I koliko je tumoroidno narasla njena bronhijalna farsa. Kao figura zid srama. Sa onima u njemu i njegovom pejsažu, koji nisu, a ispred su onih koji su neuspešni. A koji se ne boje njihovih prikrivenih strahova. Uspeh je u nestrahu od njih i njihovog bazičnog neuspeha. Uostalom, zar život nije potvrda da je svako buđenje zajednički uspeh onoga koji se probudi, i onoga koji ga budi.


U Aptinu, druga polovina septembra 2009. god.