ZABORAVLJENI PRATEKST

ZORAN M. MANDIĆ

ZABORAVLJENI PRATEKST

(Iz istorije smrti poezije)

Pokušavam da saznam – ko sam.

Tragam.

Istorija porodice savršeno je zamršena.

Mit razlike obrnuto je postavljen u

odnosu na moć razmevanja jednakosti.

Posrćem u biljkama nemoćan da isteram

životinju iz sebe.

Osećanja varaju.

Prevara je svedeni oblik izgubljenog

uputstva za opstanak.

Bog se nije šalio na početku.

Ne čini to ni sad.

U problemu su njegovi glasnici i čovek

zaštitnik sebičnosti.

Poezija nije garant postojanja lirskog

mesta u pratekstu.

Prezaposleno Sunce troši poslednje

zalihe videla.

Zamena je nadvisila razmenu tela.

Proći sve sam.

Pretrčati ponor iznad jezivog položaja dna.

Umaći prvo sebi.

U času umiranja osloboditi zaloge.

Smrt je poziv na mir.

O kraju raspredaju glupi tumači detalja.

Rak je bogastvo – ne bolest.

Bol je okvir nadmoći neznanja.

Evo primera –

Savršenstvo muzike distancirane od

lingvističkog paradoksa reči i njenog

umrežavanja u sivilo dosade rečenice.

Možeš da budeš iako se ne zna – ko si.

Jednostavno više promiče.

U složenom manje.

Jednom će se saznati nešto što tajna sebično

prisvaja.
Sam se sebi događaš.