14. јануар 2017.

ZABORAVLJENI PRATEKST





ZORAN M. MANDIĆ

ZABORAVLJENI PRATEKST

(Iz istorije smrti poezije)

Pokušavam da saznam – ko sam.
Tragam.
Istorija porodice savršeno je zamršena.
Mit razlike obrnuto je postavljen u
odnosu na moć razmevanja jednakosti.
Posrćem u biljkama nemoćan da isteram
životinju iz sebe.
Osećanja varaju.
Prevara je svedeni oblik izgubljenog
uputstva za opstanak.
Bog se nije šalio na početku.
Ne čini to ni sad.
U problemu su njegovi glasnici i čovek
zaštitnik sebičnosti.
Poezija nije garant postojanja lirskog
mesta u pratekstu.
Prezaposleno Sunce troši poslednje
zalihe videla.
Zamena je nadvisila razmenu tela.
Proći sve sam.
Pretrčati ponor iznad jezivog položaja dna.
Umaći prvo sebi.
U času umiranja osloboditi zaloge.
Smrt je poziv na mir.
O kraju raspredaju glupi tumači detalja.
Rak je bogastvo – ne bolest.
Bol je okvir nadmoći neznanja.
Evo primera –
Savršenstvo muzike distancirane od
lingvističkog paradoksa reči i njenog
umrežavanja u sivilo dosade rečenice.
Možeš da budeš iako se ne zna – ko si.
Jednostavno više promiče.
U složenom manje.
Jednom će se saznati nešto što tajna sebično
prisvaja.


Sam se sebi događaš.