15. јануар 2017.

УКУС ПРОМЕНЕ

              Академски сликар Душан Ћурковић, слика Аутопортрет (уље на платну),
                              Апатин, 1982.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

УКУС ПРОМЕНЕ

1.
Морам ли, одјекује говор
Изнутра
Гласају, бирају
Одјекује сваки пут и
Не морам више у попис
Говора
Његових наводних вишкова и
Мањкова
2.
Али
По читав дан из говорне масе
Извлачим суштину
Појмови у јадном стању испадају
Из влажних кутија, смрдљивих кеса
Устајалог ваздуха
Вакума
Пребирам по шкартовима општих места
По: поезијама, смисловима
По уганућу свести полутрајних: биљака
Људи, животиња
По њиховој вечној води

3.
Испитивањима у стилу каквог
Западног банкара
Приписујем Дарвинове и Фројдове
Измишљотине
Одузимам граматичке грешке
Претенциозне стилске апликације
Пену умних киселина
И не разграђујем их политиком зареза
Ипак сам осетљив на личне устанке
Какве подижу песникиње
Не одустајући од својих самовољних
Самоћа
Пребирања по Кафкиној интерној
Медицини или каквом физичком
Обрту

4.
Нису у овај песми у питању пука
Набрајања
Нити инсталирање вештачког додира
Реч је о чистој функцији говора
О карактеру речи
Без ког пустиње могу неограничено
Пустошити
Све што знамо и не знамо
Па како онда и геометријски да
Сместим у утробу спиралног простора
Укус промене
Нечувену благодет без порекла
Без назначености

5.
Иду ли то каравани смрти у
Непознатом правцу или се
Правци враћају из својих пробаних
Смрти на
Вечном точку промене
Подижем ногу са педала тачке и
Гледам
Како без нервозе речи граде и
Усавршавају своју стрпљивост
У њиховим успоменама нема више
Слободних и реизборних места

6.
Опет они:
Борхес, па Кафка, па Фројд са Дарвином
Кувари, просци, аквизитери
Људске глупости
Нечувено друштво
Феноменални говорници, телохранитељи
Говора
Двоножни речници
Енциклопедисти Смрти и
Енциклопедисти Живота
Једном по једном записујем имена у
Песму из постмодернистичког ината

7.
Све долази из стомака и обија се о главу
И вируси имају своје царство
Говорим ћутећи
Речима у Заводу за гласне жице у
Мирној улици

8.
А почео сам са Укусом Промене
Ломећи мисао око танког случаја
Смрти
А дизао споменике речима по
Космичким пустињама
Огрубео од цементне и звездане прашине
У нервној мрежи вируса и неназначеног
Логоса
Ипак сам почео

9.
За смрт је потребна смрт
Макар пробана
Да би се просветлило њено биће
Које није ружно
Коме се обија о главу сваки живот:
Људи, биљака, животиња
КАФКЕ, ФРОЈДА, ДАРВИНА, БОРХЕСА,
АЋИНА, МАНДИЋА

10.
Заустављам песму и као
Сваког јутра навијам справу за
Буђење

Треба и сутра са речима кроз пустињу