10. јануар 2017.

Кравата мог оца


ЗОРАН М. МАНДИЋ

КРАВАТА МОГ ОЦА
(епизодни прилог поетици фотографије)

Од далеке 1957. године мој отац не везује кравату. Мирно почива у тамности скровитог места вечности. Његов насмејани лик непрестано отвара врата ведрине. У порозности мог погледа.
И није то она ведрина која међу живе допире и доспева својим класичним одразом. Кроз њен загонетни говор моје године ужурбано грабе натраг. У детињатво. Међу питања – одакле толико несмотреног говора без кравате? И зашто не стигох да упамтим све важности изгледа? Када се наступа. Полаже важан испит. Одлучује. Неко уверава.
Боже, како фотографија уме да дарива треном у коме се одједном створи детињство. И сећање постане критика неважног памћења. Критика бесосећајности са сопственим изгледом.
У магновaњу сам завезао око свог поодмаклог врата виртуелну кравату. И разумео шта ми је отац хтео да каже.

Он је сада ту много више поред мене, него што је стварно одсутан. Уме много сугестивније са својим погледом, него ја са речима. Са мањкавим речима. И мањкавим сликама. Фотографијама. Без кравате. И загонетности. Са њиховим (не)дореченим епизодама. Над његовим одмаклим гласом блиста ореол чаролије  мистерије.

Нема коментара:

Постави коментар