О збирци песама Србија у дубоким водама Зорана М. Мандића

         Како нисам осведочени аналитик разних врста књижевног ствараштва, посебно поезије, нанизаћу у овом осврту неколико утисака о Вашој књизи песама "Србија у дубоким водама".

Песма која је у наслову збирке, средишна је, чак, усуђујем се то да напишем, међу најбољима. Много тога ту има: и лирских стихова, и неочекиваних асоцијација, и родољубних порука, и ироничних назнака...

Али, да кренем неким редом.

Многе песме су сведене, елиптичне најчешће, далеко од празнословља, од вербализма, нема у стиховима сувишних речи. Види се да сте више пута ишчитавали и глачали и одстрањивали све сувишно. Често се наилази на гномске исказе и добро промишљене поруке.

Стихови често теку или се обрушавају као слапови планинских потока, као каскаде, као водопади песничких слика, говоре о Вашем доживљају света, живота око нас и људи који Вас окружују или вас у осами или сновима посећују и узнамиравају. Има ту много стихова који нуде обиље асоцијација чији се крајеви понекад не могу лако одгонетнути. Има у Вашим песмама сублимиране истине о оном што се Вама и многима догађа, о жовоту око нас, има рефлексија о многим феноменима нашег времена.

Имајући у виду ову књигу, али и збирку "Оквир" (јер сам једино ове две прочитао), видљиво је да сте ангардан модеран песник, да не употребим често рабљену и офуцану одредницу  постмодерниста, јер тај атрибут полако излази из употребе. Песник сте особен који пише рефлексивне, лирске, духовне, сатиричне, родољубиве, дескриптивне и не знам какве све врсте песничког ткања.

Видљива је Ваша особена Мандићевска поетика. Било би заумно да овако неспреман, кренем у авантуру да одредим које су све то одлике Ваше поезије. То је чинио, како сам видео, подужи низ зналаца са академиком Миодрагп Павловићем, на челу.

У књизи сте поставили многа зачудна питања и дали неочекиване, необичне одговоре. Види се да баштините понешто од аутоматског бележења стихова токова подсвести које су користили надреалисти. Добар пример за ову тврдњу је песма "Београд".

Издвојићи неколико песама које су оставиле снажан утисак на мене.

На првом месту је "Србија на дубоким водама" о којој са већ нешто записао. Затим је ту песма "Две хиљаде двадесета" која отвара питање наше судбине - да ли ћемо прихватити ОК или Ћао!

Од родољубиво-рефлексивних издвојио бих песме "Вожд" и "Увек ћи волети свој језик". Има и других. Те су песме, по мом скромном суду, осебена врста наше родољубиве поезије.  Ту поред родољублја има видљивог ииронијског односа према важним национамлним темама и табуима.

 Од духовних песама издвојићу ону која је мени најбоља у којој има чулне драматике  и сублимиране истине.

Са сатиричним и иронијским односом и порукама које носе изабрао бих "Брат и сестра Вики и Ликс" и "Шпијун".

Да не будем одвећ шкрт. Додајем овом низу и одличне песме: "Роман у настајању", "Дух песме", "Дунав! (антологијска!), "Сто за писање", "Јесен", "Београд", и на крају овог исхитреног избора стављам песму "Носорог", за коју ћу написати да је маестрална.

Толико од Петра Жебељана

Срдачан поздрав!