13. јануар 2017.

ВОЖД (Есеј о високим речима)




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВОЖД
(Есеј о високим речима)

Вожд је
У српском језику симбол
Лингвисти би рекли синоним фигуре за
Високу реч
Саздану у ризницама чула
Од (о)сећања
Која ево двеста година и
Турским историјским архивима
Одржава жестоки плам њиховог страха
Због петовековног ропства
Његових сурових намета
Из чије тамности је измилела та сабрана
Висока реч
Онај који је носи са главом и без ње
Данас Сутра Јуче
Само је пуки носилац
Носилац свести о постању
Главе без које се не може
Чак и када је одруби прљавац
Окоћен из утробе кукавног јајета
У народу познат као мућак
На мегдану као слабић
У племену као изрод
Вожд је висока реч
Без које би нам се уморило памћење
Као што умор савлада срце
Лудило узме ум
Ћутање Језик
Вожд је наша реч
Главаш у речнику њене браће и сестара
Глаголских лукавштина
Именичне одлучности
Она није сентиментална творевина тешко
Стеченог Духа
Карађорђе је представник само једног
Њеног значења
Таман онолико колико му је недостајало
Да зарад туђих не изгуби своју Главу
Та реч и без Главе светли у тамном вилајету
(Из)гоовора матерњег
Пред Богом који све види
Који је све видео
Сечу Вождове Главе
Набијање на колац пред кућом
У којој си рођен
Та висока реч сачувала је повест
Народног и у народу пробраног личног
Достојанства
Зато је ето у васцелом свету без Главе
Лепотом даровита као Шумадија
Као онај најсрпскији епитаф у туђини
Ој, Мораво
Безглава Главо што се не даш у памћењу
У лингвистици наших најбољих чула за Реч

За Високу Реч