КАНТИЛЕНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАНТИЛЕНА

        Петру Крдуу

Ово није озбиљна песма

Драги мој Петру Крду

етеричан дух њене кантилене

долази из твог еона у

коме си  суретао и испраћао Емила Сиорана

Наравно сада после овог 30-тог априла

похрлиће лешинари - твоји такозвани пријатељи да

тумаче опоруку коју си највероватније

понео са собом

Али, гле разочарења када у њој открију да се

не налазе у списку кандидата за Европску награду

када прочитају Твојом руком написану напомену

Не спомињи ђавола

Колико јуче у невидљивом предговору твог

ненајављеног одласка

кроз магични звук мобилног телефона

поручио си ми да у Апатину желиш да представиш

нова издања КОВ-а

Време жена, Северце Мирослава Мирка Лукића,

Тадеуша Ружевича, есеје Николе Бертолоина

Остало је на томе да се договоримо

Да, рекао си да о чињеницама нема преговора, односно

да је непристојно преговарати о филозофији аргумената

Сада се питам – да ли сам те разумео у предговору твог

априлског одласка

Вероватно зато што си сањајући преводе Станескуа,

Бландијане, Виславе Шимборске, Чарлса Симића и

Петра Крдуа – све то заводио у рубрику

Аргументи

У тој рубрци ево дописујем и име ненадмашног сликара

Милорада Бате Михаиловића- српског Леонарда, Платона и

мислиоца

Драги Петру, судбина је мост (цитирам Бату Михаиловића)

који се гради у вери, у непосртању што се мање верује

Да, то је питање из предбиблијских књига, из темпларских поглавља

О петаљању у судбину

страсти, поезије, новца и тајне светих починитеља и расчинитеља

О завиривању

У Мале (по)гледе рецимо о Бизарној математици

У њену магичну учионицу у којој је Душан М. Мандић

предавао Стратегију ослобађања страха од математике и

описа лажних поседа

Не волим математику, рекао би његов брат – Зашто

Зато што ми одоше моји Михаиловићи, Мандићи, Зечевићи,

Стојадиновићи... што се преселише у еон каритаса

А, не стигосмо, Ти и ја, мој Петре да Оквир спроведемо у дело

Ево, зову ме Северци

на гробље у Заветнима оставили су

дрвени крст и на њему урезали

ПК

1952-2011

прави епитафи рекао би Борхес

припадају реткима

као оном Србину на чијем је каменом споменику,

негде у Америци, само уклесан усхит

Ој,  Мораво

без расипања осећања,

речи и вере чак и међу злобним лешинарима,

које си несмотрено навикао на своје

књижевно милосрђе