14. јануар 2017.

КАНТИЛЕНА





ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАНТИЛЕНА

        Петру Крдуу

Ово није озбиљна песма
Драги мој Петру Крду
етеричан дух њене кантилене
долази из твог еона у
коме си  суретао и испаћао Емила Сиорана
Наравно сада после овог 30-тог априла
похрилиће лешинари - твоји такозвани пријатељи да
тумаче опоруку коју си највероватније
понео са собом
Али, гле разочарења када у њој открију да се
не налазе у списку кандидата за Европску награду
када прочитају Твојом руком написану напомену
Не спомињи ђавола
Колико јуче у невидљивом предговору твог
ненајављеног одласка
кроз магични звук мобилног телефона
поручио си ми да у Апатину желиш да представиш
нова издања КОВ-а
Време жена, Северце Мирослава Мирка Лукића,
Тадеуша Ружевича, есеје Николе Бертолоина
Остало је на томе да се договоримо
Да, рекао си да о чињеницама нема преговора, односно
да је непристојно преговарати о филозофији аргумената
Сада се питам – да ли сам те разумео у предговору твог
априлског одласка
Вероватно зато што си сањајући преводе Станескуа,
Бландијане, Виславе Шимборске, Чарлса Симића и
Петра Крдуа – све то заводио у рубрику
Аргументи
У тој рубрци ево дописујем и име ненадмашног сликара
Милорада Бате Михаиловића- српског Леонарда, Платона и
мислиоца
Драги Петру, судбина је мост (цитирам Бату Михаиловића)
који се гради у вери, у непостртању што се мање верује
Да, то је питање из предбиблиских књига, из темпларских поглавља
О петаљању у судбину
страсти, поезије, новца и тајне светих почињитеља и расчинитеља
О завиривању
У Мале (по)гледе рецимо о Бизарној математици
У њену магичну учионицу у којој је Душан М. Мандић
предавао Стратегију ослобађања страха од математике и
описа лажних поседа
Не волим математику, рекао би његов брат – Зашто
Зато што ми одоше моји Михаиловићи, Мандићи, Зечевићи,
Стојадиновићи....што се преселише у еон каритаса
А, не стигосмо, Ти и ја, мој Петре да Оквир спроведемо у делу
Ево, зову ме Северци
на гробље у Заветнима оставили су
дрвени крст и на њему урезали
ПК
1952-2011
прави епитафи рекао би Борхес
припадају реткима
као оном Србину на чијем је каменом споменику,
негде у Америци, само уклесан усхит
Ој,  Мораво
без расипања осћања,
речи и вере чак и међу злобним лешинарима,
које си несмотрено навикао на своје

књижевно милосрђе