14. јануар 2017.

MALI NASLOVI 2




ZORAN M. MANDIĆ

SAN
(esej o fantastičnoj zoologiji)

            Mozak se nikada ne odmara, čak, ni u snu, koji je njegovo najomiljenije skrovište. U njemu on čita svoje odložene likovne i memorijske zapise. Upoređuje ih, kao nezasita žena svoje ljubavnike. Niko te spise nije pročitao. Njihova tumačenja pripadaju snazi nagađanja, kojima Bog, preko pesnika, zbunjuje sanjare. I drži ih u večnom siromaštvu, da bi ga pamtili dok on njih zaboravlja. Zabranjuje i ostavlja bez potomaka. San je plaža na kojoj se fantastična zoologija hrani ljudskim mesom.

MASKA
(esej o večnosti)

            Ceo, vasceli Svet je pod maskom, koja ga nemilosrdno: troši izrabljuje i uništava. Razvodi u ličnom i venčava u nesličnom. Maska je lažno lice, koju jedino ne nose: gubavci, narcisi i pesnici. Kada se oguli iznutra Svet se predaje izmišljenim bolestima. Među kojima je najopasnija vreme. Nesvet umočen u unakaženi prostor, kome je Bog odredio granicu invalidnosti. A, Prirodi da bude svoja nevesta, koja ne ume da počisti smeće ni ispred svog ogledala. U svemu tome ljudi su zapete za besobučno ismejavanje Jezika. I ruganje mislima o večnosti.

LJUBAV
(esej o opstanku)

            Istorija počinje od nje. Najsrećniji su oni koje nije zaobišla. Ona je najviši vrh sa koga čovek ulazi u sebe. I pomaže samom sebi. Malom i velikom Ja. Sve ostalo je nasilje samoće u kojoj crvena pevaju etide belim krvnim zrncima. Dok usred Dunava pesnik sriče svoj vodeni lik. I polako zauzima mesto u prošlosti.

MAJKA
(esej o podvalama)

            Nestao je njen lik. I dok sa svog lica skidam paučinu dvolično ogledalo nastavlja sa podvalama. Samo je ona znala kako da mu se oduprem. Učila me je čerkanju. Naučila samoći. Imala je primedbi na moje slabosti. I sada je čujem kada me pita. «Da li si jeo?». Dugi su naši razgovori. Iza zida. Zajedničke snove smo prebacili u moje pesme. I držali na oku reči. Naročito, njihove podvale.

NEĆKANJE
(esej o zverima)

            U pozorištu uspomena obijam fijoke. I ne bojim se njihovih čuvara. Tražim Oca. Među voštanim figurama. Ne nalazim ni jednu pohvalu za nepoznato. Gde svraćam na jeftino neocarinjeno pivo. Moj otac više ne pije. A, ja sam i dalje neodlučan da napustim hartiju. I odem na ratište. I nđem svoje zveri. I kažem Sotoni koliko mnogo puši. I laže one u Narodnoj knjizi. O meni.