ZORAN M. MANDIĆ
SAN
(esej o fantastičnoj zoologiji)
Mozak se nikada ne odmara, čak, ni u snu, koji je njegovo najomiljenije
skrovište. U njemu on čita svoje odložene likovne i memorijske zapise.
Upoređuje ih, kao nezasita žena svoje ljubavnike. Niko te spise nije pročitao.
Njihova tumačenja pripadaju snazi nagađanja, kojima Bog, preko pesnika,
zbunjuje sanjare. I drži ih u večnom siromaštvu, da bi ga pamtili dok on njih
zaboravlja. Zabranjuje i ostavlja bez potomaka. San je plaža na kojoj se
fantastična zoologija hrani ljudskim mesom.
MASKA
(esej o večnosti)
Ceo, vasceli Svet je pod maskom, koja ga nemilosrdno: troši izrabljuje i
uništava. Razvodi u ličnom i venčava u nesličnom. Maska je lažno lice, koju
jedino ne nose: gubavci, narcisi i pesnici. Kada se oguli iznutra Svet se predaje
izmišljenim bolestima. Među kojima je najopasnija vreme. Nesvet umočen u
unakaženi prostor, kome je Bog odredio granicu invalidnosti. A, Prirodi da bude
svoja nevesta, koja ne ume da počisti smeće ni ispred svog ogledala. U svemu
tome ljudi su zapete za besobučno ismejavanje Jezika. I ruganje mislima o
večnosti.
LJUBAV
(esej o opstanku)
Istorija počinje od nje. Najsrećniji su oni koje nije zaobišla. Ona je najviši
vrh sa koga čovek ulazi u sebe. I pomaže samom sebi. Malom i velikom Ja. Sve
ostalo je nasilje samoće u kojoj crvena pevaju etide belim krvnim zrncima. Dok
usred Dunava pesnik sriče svoj vodeni lik. I polako zauzima mesto u prošlosti.
MAJKA
(esej o podvalama)
Nestao je njen lik. I dok sa svog lica skidam paučinu dvolično ogledalo
nastavlja sa podvalama. Samo je ona znala kako da mu se oduprem. Učila me je
čerkanju. Naučila samoći. Imala je primedbi na moje slabosti. I sada je čujem
kada me pita. «Da li si jeo?». Dugi su naši razgovori. Iza zida. Zajedničke
snove smo prebacili u moje pesme. I držali na oku reči. Naročito, njihove
podvale.
NEĆKANJE
(esej o zverima)
U pozorištu uspomena obijam fijoke. I ne bojim se njihovih čuvara. Tražim Oca.
Među voštanim figurama. Ne nalazim ni jednu pohvalu za nepoznato. Gde svraćam
na jeftino neocarinjeno pivo. Moj otac više ne pije. A, ja sam i dalje
neodlučan da napustim hartiju. I odem na ratište. I nđem svoje zveri. I kažem
Sotoni koliko mnogo puši. I laže one u Narodnoj knjizi. O meni.
Нема коментара:
Постави коментар