ZORAN M. MANDIĆ
TAČKA
(esej o označiteljki)
Sićušna, kao trag uboda, ne odvaja se od uloge označitelja. Ne robuje ruci,
koja je prepisuje. Na kraju je svake rečenice. Na poslednjem nepremostivom zidu
interpunkcije. Iako je, ne traže, ona nađe svakoga, čak, i one, koji joj se
udvaraju zapetama, ili žele da je podmite dvotačkama. Trotačkom. Uvek je
ispred, ili iza sebe. U apsolutnoj tačnosti onog što jedino označava.
VEČNI GOVORNIK
(esej o negaciji negacije)
Na visokoj stolici, za pultom šanka, on neumorno verbalizuje svoje negacije. Ne
veruje, kao Brodski, da estetika može biti etika. Naziva je intelektualnom
onanijom. Narcise gađa surovim pogrdama žena. Logiku kraljicom filozofije.
Matematiku jedinim mestom na kojem izuva svoje izanđale crne cipele. Da bi
odmornije gazio po drugim mišljenjima. Fantastično brzo misli. Jedino ga vreme
usporava. Dok objašnjava njegove propuste u trenutku kada raskrsnice
(za)vode krivine. I orgijaju u haremu negacija.
VOĐA
(esej o izgubljenom)
Samo, nespremni postaju vođe. Država i njihovih kvartova. Oni još nespremnije
žude za voćstvom neke ideje. Onda se do usijanja predaju propagandi. U kojoj
glupi podanici postaju carinici reči, a još gluplji carinici portiri i čuvari
cenzure. U metežu «krpeža i trpeža» vođa redovno završava, kao dvorska luda.
Makar, da je bio pesnik i svoj opev sačuvao u nekoj filozofskoj ludnici.
SAMOUBISTVO
(esej o (iza)zovu)
Falus je cev svakog vatrenog oružja. Koji u ustima panično spoji sve šupljine u
jednu. U tom trenutku obe hemisfere mozga algebri dodaju analizu bitka. Prasak
je, samo, drugo stanje smisla, koji počiva u iracionalnoj konačnosti jedinice
vremena. Nisu, zato, svi isti kada se odluče da stave tačku. Na sebe.
Нема коментара:
Постави коментар