14. јануар 2017.

MALI NASLOVI 1




ZORAN M. MANDIĆ

TAČKA
(esej o označiteljki)

            Sićušna, kao trag uboda, ne odvaja se od uloge označitelja. Ne robuje ruci, koja je prepisuje. Na kraju je svake rečenice. Na poslednjem nepremostivom zidu interpunkcije. Iako je, ne traže, ona nađe svakoga, čak, i one, koji joj se udvaraju zapetama, ili žele da je podmite dvotačkama. Trotačkom. Uvek je ispred, ili iza sebe. U apsolutnoj tačnosti onog što jedino označava.

VEČNI GOVORNIK
(esej o negaciji negacije)

            Na visokoj stolici, za pultom šanka, on neumorno verbalizuje svoje negacije. Ne veruje, kao Brodski, da estetika može biti etika. Naziva je intelektualnom onanijom. Narcise gađa surovim pogrdama žena. Logiku kraljicom filozofije. Matematiku jedinim mestom na kojem izuva svoje izanđale crne cipele. Da bi odmornije gazio po drugim mišljenjima. Fantastično brzo misli. Jedino ga vreme usporava. Dok objašnjava njegove propuste u trenutku kada raskrsnice  (za)vode krivine. I orgijaju u haremu negacija.

VOĐA
(esej o izgubljenom)

            Samo, nespremni postaju vođe. Država i njihovih kvartova. Oni još nespremnije žude za voćstvom neke ideje. Onda se do usijanja predaju propagandi. U kojoj glupi podanici postaju carinici reči, a još gluplji carinici portiri i čuvari cenzure. U metežu «krpeža i trpeža» vođa redovno završava, kao dvorska luda. Makar, da je bio pesnik i svoj opev sačuvao u nekoj filozofskoj ludnici.

SAMOUBISTVO
(esej o (iza)zovu)


            Falus je cev svakog vatrenog oružja. Koji u ustima panično spoji sve šupljine u jednu. U tom trenutku obe hemisfere mozga algebri dodaju analizu bitka. Prasak je, samo, drugo stanje smisla, koji počiva u iracionalnoj konačnosti jedinice vremena. Nisu, zato, svi isti kada se odluče da stave tačku. Na sebe.