ЗОРАН М. МАНДИЋ
ТЕСТАМЕНТ ЗА МОЛЕРА
Шулц је у почетку младости
желео да буде само писац, али спутавајуће га је у завршавању започетих рукописа
ометао његов опоро назначени препотентни сатирички дух. Анализом односа који се
наметнуо између полова те две стварносне урођености изазивао је озбиљне шумове
у нарастању његове замршене биографије, како грађанске, тако и књижевне. Делови
те замршености личили су на туморе без ћуди због којих је безуспешно започињао
студије на неколико факултета у Новом Саду и Београду. У тренуцима неписања хвалио
се по локалним кафанама како је књижевне идеје налазио у „бунару“ својих
депресија, а из кога је једног сивог дана ненадано извукао скицу на којој је
писало Тестамент за молера.
За разумевање овог увода неопходно је у неколико реченица осенчити Шулцов
животни пут на коме је са доста спинованих потеза успео да се пробије у сам врх
бирократске централе за одлучивање у креирању и финансирању културних потреба
града у коме је његов отац изградио велику стамбену зграду са три сува улаза.
Улази су требало да симболизују крвно, породично и династијско
заједништво Шулца и његова два млађа брата, којима је остављено на вољу
да самостално организују своје животе на заједничком катастарски неподељеном и
неетажираном плацу. Шулцова браћа су веома брзо након женидбе и добијања
потомства почела да уређују своје породичне животе и то искључиво у диригованом
дослуху - свако понаособ са својим брачним духом. Таквим избором, а нарочито након
смрти оца, браћа су почела да исказују озбиљне међусобне емоционалне,
интелектуалне и етичке разлике у поимању начина живљења и планирања будућности.
За разлику од два млађа брата неожењени Шулц је, физички и психолошки стешњен,
остао да живи са мајком у заједничком стану у који би повремено навраћао као
студент, који није знао да изабере свој будући живот, позив, занимање или
занат. Након вишегодишњих неуспелих студија он се вратио и потпуно укотвио у
стану мајке чије су две трећине, на неколико десетина квадрата, биле закрчене
његовом огромном неорганизованом библиотеком са више хиљада књига, углавном из
теорије и историје књеижевности и филозофије науке, мишљења и културе.
Захваљујући очевом угледу Шулц је недуго, након безуспешног окончавања студија,
постављен за високог локалног функционера задуженог за област културе. За
дивљење је, како је то сликовито у једној ситуацији изрекла једна Шулцова
сарадница, да је он невероватно успешно, за кратко време, овладао суштином
посла који му је поверен. Шулц је на њему само знан начин извршио
административну реформу и систематизацијску реконструкцију формата локалне
заједнице културе рехабилитујући све сегменте њених битних и важних функција, а
што је све заједно допринело да се та тако реформисана заједница прочује у
некадашњој федерације, као пример модерног професионалног сервиса који је
извршио реанимацију културног локалног наслеђа и баштине. Захваљујући
таквом раду Шулц је раскрчио трагично запуштене полигоне и путеве локалних
књижевних, музичких и позоришних талената. Основао је издавачку делатност
и установио неколико награде за изузетна остварења у наведеним пољима
стваралаштва. Међутим, тај метеорски успех убрзо је, попут дроге, почео да
раслојава и мења Шулца и то из дубина његове скривене нарави изразито
конфлитног карактера и уживања у препуштању боемским заносима. У процесу
тих промена Шулц је постао оличење типа симбиозе културног радника и писца кога
су по рејтингу поредили са Тином Ујевићом и А. Г. Матошом. Овом поређењу
посебно је порасла цена када је Шулц почео да објављује своје у тајности дуго
чуване рукописе поезије и нацрта филозофских афоризама. Из тих рукописа
одједном је на отворени длан локалне јавности, као хоботница, изронио и онај до
тада непознати Шулц, који је храбро умео да многе актуелне друштвене појаве
подвргне реском иронијском посмеху. На врућој линији тог подвргавања Шулц се
није либио да се наруга и многим појединцима међу којим је највише било
неостварених политичара, књижевних аутсајдера, ликовних наивчина и надри песникиња
које су биолошки и интелектуално, са својим трачевима, трунуле међу рафовима
непроветрених локалних библиотека.
И управо из епицентралног адреналина те критичке еуфорије Шулц је готово
истовремено започео и рат браћом. Учинио је то у стању опасне психолошке
инфицираности сврабом од алергичности на командно-штабну улогу братовљевих
супруга, које су попут хијена почеле да киднишу и на његов својински легитиман
део заједничког поседа њихове породичне задруге. Рат је из дана у дан попримао
све шире и опасније димензије сукоба на живот и смрт. У „зони сумрака“ тог
сукоба снаје су одлучиле да Шулца изолују, дисквалификују, понизе и избаце на
улицу. Онако како су то чинили стари Латини. Временом је то избацивање, уз
помоћ разних смицалица, подметања, измишљотиња и тужби добило обличје фигуре
класичног постварења. Речју, Шулцу је тим потезима катастрофално угрожена и
девастирана егзистенција и то нарочито након смрти мајке и распада федерације и
њеног административног устројства. На средини животног пута, код Срба познатог
као „ни тамо ни амо“, Шулц се буквално без радног места, пензије и
најелементарније уштеђевине за оно „не дај Боже“ нашао, као Игови јадници, на
улици. Одједном остао је без: стана, библиотеке, писаће машине, гардеробе,
пакета својих објављених књига... Остао је неразумно без права на коришшћење и
располагање са три своје некреднине у вредности од више стотина хиљада евра.
Али, у сред ове приче једне ноћи Каирос Бог среће је у сну негде на Тиси
посетио Шулца. Након буђења мирисом из пљоснате флаше Милкине ракије одвео га
је на „бунар“ његових депресија и оставио га да тамо нађе оно што није умео да
тражи, као пијани словенски Бог Невид. Оно што чини моћни флуид
фантастике животних преокрета. Без неког великог чекања дух фамозног ветра Бога
среће је са дна „бунара“ Шулцових депресија подигао папир на коме је писало
Тестамент за молера. Папир је попут технолошки најсавременијих невидљивих
авиона слетео у Шулцово крило.
Читајући текст тестамента Шулц је осетио како се истовремено са читањем
освешћују заједно његово биће, тело и воља за слатку освету. А, молер? Да то је
био онај код Срба увек неважни, потцењени и невидљиви појединац, као рецимо
амерички авакс, који, иако последњи, на време пристиже немоћнима у помоћ. И
прави волшебни животни преокрет.
Због помоћи у овладавању читалачким разумевањем ове приче, ваља нагласити, да
је молер и поред озбиљних уско породичних противљења много помогао Шулцу.
Редовном месечном новчаном потпором од више стотина евра стабилизовао је
Шулцеву пропало напуклу егзистенцију и измирио његова бројна дуговања. Молер је
то учнио као онај врсни хришћанин који је се чак није љутио ни на своје
молерско име, које је погрдно, као на неком крштењу, испилело из „прљавих“
Шулцевих сатиричких уста. Молер је иначе био чувени скромни београдски
архитекта у свету познат и признат као српски Корбизје.
Након прочитаног текста тестамента, уз осмех раливен преко
читавог његовог лица Шулц се дохватио налив пера из унутрашњости свог скоро
клошарског ранца и потписао га. Тим папиром је у знак захвале српски Тин Ујевић
оставио све три своје некретнине српском Корбизјеу алијас Молеру. Био је то и
гест којим се Шулц слатко осветио женама своје браће. Круг те освете локални
суд је проширо отварањем и тестамента у коме је покојна мајка Шулцу оставила
свој део заједничке куће, па је тако Молеру припало две трећине заједничке
породичне задруге из које је Шулц срамно истеран на улицу. Шулц, иначе, данас
„живи“ у успоменама Завода за обраду маште Независне државе Србије.
Нема коментара:
Постави коментар