15. јануар 2017.

У КОЛОНИЈИ (Сени Милића од Мачве)



ЗОРАН М. МАНДИЋ

У КОЛОНИЈИ
(Сени Милића од Мачве)

         1.
Да ли то идемо или се враћамо
У некој другој форми
Са језиком или без звука
Остављени да будемо
На које се не осврћу
Подиже плиму радозналости у
У сваком делићу атома што се
Ковитла трункама изнутра као
Саргатско море
Као видљиво са невидљивим
Између два Сунца и три Месеца
Са два Сунца и три Месеца из
Тишине све бучније приспевају
Гласови сорабске даровитости
Келти и Етрурци певају заједно на
Свом Српском Матерњем Језику
Врцају шушкави винчански сугласници
По команди непроменљивог
Значења од постанкка
Све рано најраније је на длану као
Рана коју треба чувати од бола да
Поспане у памћењу не успава у
Забораву
Један прави песник је као један живот
Безобзира на број памћења из ког се о
Сорабима, Хазарима, Ашкеназима или
Темпларима приповеда о Мојсију
Плими
Осеци мора и
О Соломону
О саркофагу знању атлантидског
Растајемо се на раскрсници иза које се
Укрштају
Стари пут из Сомбора за Нови Сад
Са аутопутом
Да ли је све написано на таблама
Плавим и жутим
Пита будући градоначелник Јерусалима и
Нестаје са укусом скуше и белог лука у
Устима у
Ковитлацу времена новокомпонованог
Етнопарка у мачванском Белотићу
Машем му да не заспи
Јави се
Вичем
Макар из свог шпанског живота

         2.
Успела је у неколико махова
Након досадног докторског путовања
Испразнила је теглу са компотом од кајсија
Креће се лађа француска са пристаништа
Солунског
Певају све божије слаткоће из ње
Склад шећера и слада сорабског
Српкињица на невидљивом престолу
Увежбава ритам невидљивих тикова као
Самомасажу лица са чије
Геномске карте говоре дарови неколико
Ген(и)ја
Да ли је познајем у
Средини текста питам Алцхајмера
Онако како сви заборави иду уз
Клавирску пратњу
Насред ноћи тражим обичну воду
Уместо маказа доноси нож
У само јутро
На тераси обложеној хлорофилом
Винове лозе расецам јабуку
Смеје се
Како се безбојно разлива њен обојени смех
У неколико сећања
Зовем је али она тражи да мене зове
Изгледа да недостаје једно сећање
Да би се у истом смеху нашле
Једна поред друге небојене боје
Морала је да се врати на заборављену
Тишину
Понесен брзином памћења и сам сам се
Окренуо на другу страну
Преправљам једну добру мисао
Од памћења се можеш колико толико
Склонити али из ропства заборава

Немаш куд