14. јануар 2017.

ŽAL ZA MILORADOM BATOM MIHAILOVIĆEM




ZORAN M. MANDIĆ

ŽAL ZA MILORADOM BATOM MIHAILOVIĆEM

        Srce velikog srpskog i evropskog slikara i akademika SANU Milorada Bate Mihailovića (1923, Pančevo – Pariz, 2011.) prestalo je, pre dve godine, da kuca 23. aprila u bolnici Broka u Parizu, gradu za koji je voleo da kaže da je «ženski grad», grad sa gospodskim poštovanjem žene i u kome je živeo i stvarao od svoje 27. godine. Odlaskom u Francusku Bata nije zaboravio Srbiju, jer je u nju često svraćao i boravio u svom beogradskom stanu u ulici Stojana Protića 7. sa čijeg glavnog uličnog prozora se otvarao pogled na magično belo zdanje Hrama Svetog Save na Vračaru. Odlaskom Bate Mihailovića završilo se jedno od najznačajnijih poglavlja posleratnog srpskog slikarstva na čijim stranicama pulsiraju sadržaji sa njegovih izložbi u najznačajnijim galerijama sveta, u: Beogradu, Parizu, Nišu, Londonu, Kopenhagenu, Briselu, Oslu, Kazablanki, Novom Sadu, Subotici i nizu drugih svetskih likovnim hramova, za vreme kojih je plenio volšebni duh živopisca, potpuno izdvojen iz reda duhovne stvarnosti, likovnog maga čije su se, skoro sve, slike, nakon rođenja, uzdizale visoko i davale dimenzije novim likovnim pravcima i sadržajima. Na Batinim slikama moćno su se, kao kod El Greka i Goje, pretapali misao i slika, onako kako to pretapanje sa svojim snažnim, gotovo divljim, koloritom distonira na  srednjovekovnim srpskim, vizantijskim i ruskim freskama. Bata je svoju ljubav prema Srbiji, Vizantiji i pravoslavlju krunisao uljanicama i «velikim zlatnim pričama» Svetog ratnika, Bika i Beograda, ali i ekspresionističkim portretima Živorada Stojkovića, Dejana Medakovića, Dragoslava Mihailovića i Matije Bećkovića, sa kojih su ga mnogi uljezi potkradali i oponašali. Sećajući se Bate, danas, kada njegova “prazna stolica” zrači tugom i opomenom nepostojeće zemaljske večenosti, bilo bi nepravedno ne setiti se Batinog učešća na Likovnoj koloniji Dušan Ćurković u Apatinu. Iako, smo se upoznali dosta kasnije od njegovog boravka u Apatinu, u sećanju su mi ostali njegovi utisci o Dunavu, koji, kako je voleo da kaže, tako moćno “pliva” pored Apatina, a i kako ne bi, našalio se, kada je Apatin, to malo panonsko mesto ispililo iz mraka i svetlosti božanske kutije Dunava, kao Beograd, Pančevo, Požarevac i Đerdapska klisura sa Gospođinim virom. Deo te priče bio je i njegov osvrt na druženje sa akademskim slikarom Dušanom Ćurkovićem Ćaletom (1923-1985), koji se u Apatin doselio 1973. godine i u njemu skoro do smrti radio kao profesor likovnog vaspitanja u apatinskim srednjim školama Mašinsko-tehničkoj i Gimnaziji Nikola Tesla,  i to za vreme zajedničkih studentskih dana kada su se nakratko našli na časovima Ivana Tabakovića, Bata, kao student na beogradskoj likovnoj, a Ćurković na primenjenoj akademiji. Sa pažnjom je govorio o moazaiku Dušana Ćurkovića koji se nalazi u čeonom zidu foajea apatinske Gimnazije, i o, u njegovom centru, portretu Josipa Broza Tita, za koga je rekao da nikada nije mogao, među lobanjama srpskih junaka da postane «sveti ratnik». Na putu za Rašku Bata mi je pokazao i jedan notes od kojeg se nikada nije odvajao, a u kome su bile beleške utisaka sa njegovih brojnih putovanje. Listajući notes u jednom trenutku je zastao da bi mi rekao – Među ovim listovima je i onaj sa Dunavom koji pliva kraj Apatina. I njega sam, onako plavog, slikao kao gavrana, koji se u crnom crnilu obrušio i kljuca celu srpsku prošlost: Pećku patrijaršiju, Žiču, Gračanicu, Ćele-kulu, Jasenovac, Svetog ratnika, a ko god nije u stanju da čuje plač kamena, da primi uzdahe umornih voda i da ugleda svetlost ugašenih zvezda – ne može osetiti tu boljku, niti je u sebi vidati.
        Bata je otišao, ali sećanje na njegov divovski intelekt pleni i danas, kao juče i sutra, poput božanske refleksije neba. Deo tog sećanja je i Batin boravak u Apatinu i svo ono vreme koje sam s njim provodio u: Galeriji Cvijete Zuzorić na Kalemegdanu na njegovoj mega retrospektivnoj izložbi «Bata i prijatelji», ili u kafani Kluba književnika UKS u Francuskoj 7,ili, u jednom od ćoškova kafane Kod Kolarca u Knez Mihajlovoj u Beogradu, živo osećajući da vreme teče, a uspomene ostaju.

        U jednom od naših razgovora o nebu Bata je rekao – Nebo je El Greko, jdna neprolazna faza, kao pravoslavlje, osmeh nad svim što je pod staklenim zvonom, neprevodiva reč, vizantijska freska usred cveta zaljubljenog u miris. Samo čovek, koji može da se sagne u sebe i dohvati ono, anđeosko i đavolsko, «iza» i «ispod» aure nevidljivog - nastavio bi – može da oseti miris plamena istine i iskre zablude i obmane. Zbog toga  – naglasio je – mnogi slikari i pesnici nisu ispileli iz ljuske jajeta, ostajući u bezlišnom mnoštvu profanih egzistencijalnih igara i alavosti. Svet umetnosti nikada nije mogao da opstane bez uticaja sveta istine, ali i bez sveta laži, koji su još od Starih Grka, nasmejao se, dvorišta i pejsaži pobeda i poraza. Na moju molbu da to malo pojasni nastavio je – Mali čovek ne može da naslika veliku sliku, nemoćan je što ne ume da podnosi tugu kao radost, niti zato što imaju sasvim pogrešne predstave o Bogu. Da li onda Bog zna za Ćele-kulu, pitao sam. Ima mnogo nedoumica u tumačenju Boga i njegovog znanja. – rekao je i nastavio – Jedna od muka Boga je čovekovo neznanje i život koji treperi na tankoj i teško vidljivoj liniji granice, koja jedva premošćuje kanjone iskustvenog i ezoteričnog, a sa čijih se strana, na taj delilac, stalno obrušava tajna smisla života. Smisao je, rekao je gledajući u Dunav pored Stare kapetanije u Zemunu, poput pubertetske naravi rečnog talas, koji ne miruje ni na dodir tišine, neprestano izložen opasnosti da zauvek bude potopljen. Zašto El Greko, kako se on nije udavio u velikom okeanu slikarstva – pitao sam. Zato što je on – brzo je odgovorio – umeo zrno pšenice da nađe i u nepreglednom polju korova. Zato što je umeo jednako da pročita poglede u sećanju i snovima, zato što je znao da mnoštvo postaje jedno, a jedno se grana u moštvo, u carstvo različitosti, bez koga carstvo slobode duha ne bi opstalo ni kao suza. Kada sam ga pitao da li je to njegov sledeći tekst – Od svega što mi pripisuju, znam da je vreme samo jedna nepismena sebična figura. Vreme je, dodao je, zgužavalo i pojelo moje godine. Pokralo mi voljene ljude, i decu mi je iz kuće odvelo. Zaposelo mi je telo. Huči mi nad glavom svake noći. Krade mi snove. Ne da mi da sanjam, a tražim ga na porodičnim fotografijama da mu i pesme pišem, da mu i slike slikam.. – nasmejao se i rekao – Kada bi čovek znao šta je stvarno samo njegovo onda on ne bi bio čovek, a time bi se otvorilo i pitanje o identitetu Boga, koji radi na mahove, onako kako je na mahove govorio Sokrat, a i Platon, koji je prvi, a možda i poslednji, smatrao da državom uma i politike treba da upravljaju najmudriji. Da li to onda potvrđuje Teslinu metaforu po kojoj je struja Bog – pitao sam. Nakon kraćeg ćutanja – odgovorio je – Slika je i boginja i žena, a slikajući ih ja sam se istovremeno plakao i smejao sebi znajući da se, u drsko nabujalom moru osećanja istina i laži, nečim boljim nisu mogli pohvaliti ni Rubljov, ni Pikaso, ni ti pesniče.

 ЗАПИС Тајне божанске кутије Дунава