14. јануар 2017.

Život na nišanu zla

Mandić o Lauševićevoj knjizi: Život na nišanu zla



Svaki čovek je deo greha bez kog nije ni mogao na ovaj svet. Prinuđen da zaspi i sanja da - nije on, kaže kritičar Zoran M. Mandić.
KNJIGA “Godina prođe, dan nikad” Žarka Lauševića odjeknula je kao literarna bomba iznenadivši sve koji su, i kao čitaoci, i kao pisci, ili kao književni tumači, našli u polju njenog teksta. Za verovanje je da pažljivom čitaocu nije promaklo zapažanje o magnetnom karakteru tog polja iz koga je gotovo nemoguće izaći, ili se osloboditi pre iščitavanja knjige, u jednom dahu, od prvog do poslednjeg reda. Naravno da se to odnosi i na književne nevernike, koji obično u svom nesavršenom stilu žure da prvo svakoj knjizi nađu mane, a potom ih rubiciraju u nekom od smešnih klasifikacionih kataloga.

Laušević je ispisujući redove svog literarnog prvenca zakucao na vrata književnosti, ali bez kalkulacija i potrebe za traženjem poetičkog alibija u nekom od njenih žanrovskih zajednica. Pisao je čineći ono što je u tom trenutku morao i dugovao samom sebi. Ono što u vrt smisla i nesmisla predmetno izvire, naročito iz naopakih i tragičnih činjenica života. Laušević je to učinio na neobičan način, koji je najsličniji pohodu kroz sećanje, koga se svaki čovek tek na poslednjoj stanici čistilišta prolaznosti i snova oslobađa. Učinio je to osamnaest godina nakon tragičnog događaja i žestokog sudara njegovog života sa iracionalno izazvanom smrću, a sve to na strašnom mestu, na onih fatalnih minus šest u mraku bez sočiva i sa metaliziranim mirisom skorele krvi u sedam koraka i padeža: Noć. Noći. Noći. Noć. O, noći. Noći. Noći. I upravo, ta Noć, u dnevniku tragedije, kao kafkijanskom povodu njegove knjige, razdvojila je stubove neba i zemlje “čistog” i “praktičnog” uma prelivajući ih, poput svedoka, iz jednog u drugi dramatični iskorak sećanja. Ali ne kao potrebu za formulisanjem oblika krivice i priznanja, nego kroz sugestivni tok iskrenih opisa osećanja nestanka lične slobode posle Noći koja se nikada nije (i neće) završiti. Knjiga takvog sadržaja, posvećena majci sa dramatično naglašenim uvodnim motom koji glasi “A, moram”, dovoljna je samoj sebi, bez obzira na to što njen glas distonira kroz meandre istrage i promišljanja pakla ostatka čoveka, koji više ne može biti slobodan. I koji je duboko svestan nerušivih okvira te neslobode. Iako se, namerno, u ovom tekstu ne vraćam na podatke o vremenu i mestu tragičnog događaja koji je zadesio braću Laušević i druge njegove učesnike, ne mogu da ne kažem da je život, kao i književnost, uvek na nekom od fatalnih nišana zla, koji čoveka često prinude da zaspi i sanja da - nije on. O tom snu Laušević je napisao jednu veoma bitnu knjigu. Neprolaznu knjigu o neprolaznosti greha. Knjigu koja u sebi spaja etičku sa estetičkom slikom sveta aktera i odnosa života i smrti. Stvarnosti i snova. Knjigu o naopakim činjenicama života, a u kojoj iznošenje sećanja u izvesnom smislu, kako je to voleo da kaže Kami, rehabilituje svako očišćenje kroz čiji ured mora da prođe svaki čovek, svaki božji rab sa ukupnošću njegove emocionalne, intelektualne, pokajničke i mentalne prirode. A svaki čovek je, kako je to u jednoj prilici izjavio Dostojevski, deo greha bez kog nije mogao na ovaj sve.

           Mandić o Lauševićevoj knjizi: Život na nišanu zla