Мр Милан Ђорђевић: Логосни(инте)грал језика

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САГЛЕДАВАЊЕ ПРОЦЕСА УЗВИШЕНЕ ДУХОВНЕ ЦЕЛОВИТОСТИ ЈЕЗИКА

(Мр Милан Ђорђевић: Логосни (инте)грал језика, Пешић и синови, Београд, 2014.)

            Књига Логосни (инте)грал језика је нова карика у замашном књижевно-истраживачком раду београдског писца мр Миланa Ђорђевића (Горњи Милановац, 1938.), која се мозаички уклапа са материјом његових претходно објављених наслова: Математичка лингвистика и песништво (1987) и Coincidentia oppositorum у песништву (1999),  а у којима је спровео теоријску анализу усмерену на откривање изворног сродства певања, мишљења писања у структури карактера песничког језика. Ђорђевић је аутор и књиге Право у херменеутичком кругу (2002), која је осмишљена у формату научне студије о правном феномену по методологији филозофско-лингвистички проширеног херменеустичког опсега његовог семиолошког, археолошког и мисаоног дела. Резултатима тог ноума, функцијама научне теорије (искуствена, хеуристичка, логичка, утилитарна) придодата је и херменеутичка функција као стратегија синтезе. У библографском попису  овог аутора налазе се и јединице две песничке књиге Звоно земље (1975) и Делта (1981) у чијим је „аркама“ запловио морем своје књижевне каријере, током које је био главни и одговорни уредник часописа: Огњиште, Књижевност и Serbien literary magazine.

            За стубно полазиште књиге Логосни (инте)грал језика Ђорђевић је метафорички, на фону компаративног сагледавања  функције, историје рада и одраза институције језика, употребио „интеграл“, као један од најважнијих појмова математичке анализе са предикатима који легитимишу дух синтезиске „разбрајалице“ његових неодређених и одређених функција у пољу свеобухватног инверзног диференцирањах њихових примитивних и интегралних сума. Суштина идеје таквог теоријског приступа концепцијски  је ситуирана у покушају оспољавања логосног коментара и приказа „језика прије језика“. На том путу он је на оргиналан начин истакао био-психо-информациони темељ културе и филозофије језика и његовог археотиполошког смисла, позивајући се притом на став др Радивоја Пешића по коме је човек и биолошки писмен. У предговору ове књиге један од њених рецензената Милоје М. Ракочевић истиче да је ова књига написана са циљем по коме се биће и природа језика, као систем система, мора разумевати кроз јединство свих језичких нивоа и узвишене духовне целовитост. Теоријски систем истраживања те идеје Ђорђевић је аналитички и то на веома оргиналан начин пласирао кроз више поглавља: Нова лингвистичка парадигма, Фонема као неуролошка инскрипција, Фонемометријски ниво језика, Парадигматична трострукост у језику, Питање фонемометријског изоморфизма као оријентације у језику, Језик прије језика као предразумевајућа инстанца важења, Питање језика прије певања и мишљења, Смисао појма раније у граматичком језику, Реченица као универзални пропозициони модел, Фонемско-фонетска артикулација, Граматички и логички смисао језика, Интенционалност као интеграл мишљења и речи (истовременост разлике и идентитета, казивања и казаног)... Веома инспиративно је и поглавље под насловом Винчанска граматолошка парадигма. У истом тексту аутор се позива на речи Жака Дериде по којима су „најчвршћи темељи наших филозофских појмова одређени односима логоса и писма, са напоменом да су размишљања о бити: математике, политике, економије, технике и права у најприснијој вези са размишљањима и обавештеношћу о повести писма“.  У истом тексту аутор пишући о расветљавању егзистенције у трансцедирању знака према свести, истиче значај и важност граматолошке про-је-кције у системима писма Лепенског вира и Винчанског писма професора Пешића, који је открио онај битни светлосни облик (forma substantialis) преко кога нам је посредовано разумевање и самог бивствовања. Аутор у  књизи цитира бројне источне и западне филозофе, мислиоце, граматологе, писце, лингвисте и теоретичаре: Блеза Паскала, Карл-Ото Апела, Мишу Крунића, Ханд Георг Адамера, др Бошка Томашевића, Ненада Мишчевића, Ернста Касирера, Ђуру Коругу, Гаја Петровића, Мартина Хајдегера, Вилхелма фон Хумболта, Умберта Ека и др. За потврде неких истражаивања аутор је користио и фрагменте из поезије П.П. Његоша и неколицине савремених српских песника.

            Речју, како у поговору виспрено истиче др Ђуро Коруга, аутор се у овој замашној филозофско-лингвистичкој студији залаже за доказе о генетској предиспозицији за писменост човека на бази логичког кавдрата као оруђа за везу унутрашњег и спољног света, а све то кроз прелиставање меморије рациа о постојању исходишта митолошког бића у нама, које своје корене има у старом Египту, Хоровом оку, где „логички квадрат четири круга“ представља (инте)грал информационог бића по себи, за себе и за друге. У једном  делу лингвистичке равни ове књиге њен аутор наводи мисао Герхарда Кауфмана по којој „певати значи пустити да из речи зазвучи прареч“